Izvor: Politika, 21.Jul.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski zatvorenik košta 15 evra na dan
Troškovi za jednog osuđenika u Francuskoj idu i do 150 evra na dan. – Kada osuđenik pere ulice i uređuje parkove, umesto da bude u zatvoru, manja je šansa da će ponovo prekršiti zakon. – Samo ove godine ušteda u budžetu 50.000 evra
Zatvorski sistem Srbije košta državu oko 60 miliona evra godišnje. Toliko se troši na održavanje zgrada, ishranu osuđenika, plate zaposlenih, grejanje, prevoz pritvorenika od suda do zatvora i sve drugo što je neophodno da bi svakodnevno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << funkcionisao sistem u kome živi i radi 11.000 osuđenika i 4.000 zaposlenih.
Zatvori su prva brana društva od patologije, jer se u njih privremeno sklanjaju opasni građani da ne bi dalje činili krivična dela, podseća Damir Joka, direktor Centra za obuku i stručno osposobljavanje zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde i državne uprave.
Pitamo koliko druge države koštaju zatvorski sistemi.
– Mnogo više. Čak i nekoliko desetina puta više. Osuđenik u Srbiji košta državu petnaestak do 20 evra dnevno, a troškovi za jednog osuđenika u Francuskoj idu od 100 do 150 evra dnevno. Jer, tamo je sve skuplje i drugačije su okolnosti – kaže Joka.
Ipak, zatvor nije jedina moguća kazna. Rad u javnom interesu je budućnost izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji, rekao je nedavno ministar Nikola Selaković. Upravo je otvoreno osam novih kancelarija za izvršenje alternativnih krivičnih sankcija, pa će Srbija u ukupno 15 gradova imati poverenike za sprovođenje kazni rada u javnom interesu, kućnog zatvora i uslovne osude sa zaštitnim nadzorom. Tih 15 gradova pokriva 85 odsto teritorije Srbije.
Od početka ove godine 410 osuđenih, umesto u zatvoru, izdržava kaznu na nekom od poslova od javnog interesa, a direktna korist u budžetu od ovog načina izdržavanja kazne je više od 50.000 evra, rekao je Milan Stevović, direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Lokalne zajednice neće pri tom imati nikakve troškove, već samo korist, naglasio je Stevović.
– Kada je neko učinio lakše krivično delo i nije opasan za društvo, pruža mu se mogućnost da uradi nešto korisno za zajednicu i nadoknadi štetu. Reč je o krivičnim delima za koja je zaprećeno kaznom do godinu dana zatvora – kaže Damir Joka.
Osuđenici uglavnom rade u javnim komunalnim preduzećima, kao što su „Ada Ciganlija”, Gradsko zelenilo, Vodovod, Gradske pijace. Zajedno sa zaposlenima peru ulice, uređuju parkove i igrališta.
– Uglavnom su to poslovi čišćenja i spremanja prostora koji služe svim građanima. Onog trenutka kada bude veći broj takvih osuđenika, kada budemo imali bolji kvalitet njihovih znanja i sposobnosti, biće prilike da ih rasporedimo i na poslove na kojima će biti mnogo korisniji nego da skupljaju lišće. Na primer, medicinski tehničar bi mogao da radi u Zavodu za transfuziju, ukoliko njegovo lako krivično delo nije u vezi s poslom koji obavlja – kaže Joka.
Uprava za izvršenje krivičnih sankcija sklapa ugovore ne samo s gradovima, već i s mesnim zajednicama, pa je moguće da će za koju godinu svaka mesna zajednica u Srbiji imati po nekoliko osuđenika koji će se starati o čistoći ulica i parkova.
– Mogućnosti primene ove kazne su velike, ali još nedovoljno iskorišćene. Potrebno je još poverenika i još malo vremena da se pripremi teren za realizaciju i razvije sistem izvršenja ove kazne. Sudije treba da prihvate rad u javnom interesu kao model kažnjavanja i da u većem broju slučajeva izriču ovu kaznu – kaže naš sagovornik.
Raspisan je konkurs za 20 novih poverenika i 10 referenata koji će raspoređivati osuđenike i pratiti izvršenje kazne. Poverenik je zadužen da sprovede presudu u svom gradu. Odeljenje za tretman i alternativne sankcije koordinira rad svih poverenika, distribuira presude i dobija povratnu informaciju gde je osuđenik „dobio” posao. I sudovi dobijaju povratnu informaciju o tome kako se odvija izdržavanje kazne.
– Takvom kaznom čuvamo učinioce lakših krivičnih dela od kriminalne infekcije u zatvorima, jer im pružamo okolnosti koje su mnogo drugačije od zatvora. Oni ostaju u svojim porodicama i rade u gradu u kome žive. Ako su zaposleni, određuje im se da rad u javnom interesu obave van radnog vremena. Ljudi ne treba da gube svoj posao i redovnu zaradu zbog rada u javnom interesu. Zato je svuda u svetu izuzetno mali broj povratnika među onima koji su kažnjeni na ovaj način. Ljudi shvate poruku – da društvo želi da im pomogne – kaže Damir Joka.
Ocenjuje da će građani tek za nekoliko godina biti svesni zajedničke dobrobiti ove kazne. Moramo znati, naglašava Joka, da je svaki naš građanin vredan pažnje i da, upravo zbog toga što je prvi put učinio neko lakše krivično delo, uradimo ono je najbolje moguće za njega, a samim tim i za društvo u koje on treba da se vrati.
----------------------------------------------------
Zaštita od kriminalne infekcije
Vrlo su male šanse da neko postane kriminalac ako je prvi put učinio lakše krivično delo i zbog toga radi četiri meseca, nego ako isto to vreme boravi u zatvoru.
– Neko se odluči na kriminal iz nemaštine, neko iz obesti, neko iz dosade, ali ima mnogo ljudi koji upravo ulaskom u zatvor odluče da žive pošteno. Jer, svaki dan zatvora je mnogo težak. Najpodložniji kriminalnoj infekciji su oni osuđenici koji nisu ni tamo ni ovamo, koji su negde na pola odluke da li će se baviti kriminalom ili neće. Podložni su uticaju drugih i onda u zatvorskoj sredini pronađu „prijatelje” iz kriminalnog miljea i lako prihvate osuđenički mentalitet i način ponašanja. Tako zaraženi kriminalnom infekcijom lako će se odlučiti da ponovo izvrše krivično delo kada izađu na slobodu– kaže Damir Joka.
----------------------------------------------------
Pevanje i slikanje – za sto godina
Bilo je i poznatih ličnosti koje su osuđene na kućni zatvor. Pitamo Damira Joku da li bi u tim slučajevima bilo korisnije osuditi ih na rad u javnom interesu, pa bi estradni umetnici, na primer, mogli da drže koncerte od kojih će prihod ići za izgradnju novog zatvora ili za renoviranje škole, a likovni umetnici mogli bi da organizuju prodajne izložbe u humanitarne svrhe, ili da slikaju murale u gradu.
– Za tako nešto trebaće nam sto godina. Za to je potrebna jedna potpuno drugačija slika sveta u kojem živimo. U Americi se rad u javnom interesu primenjuje već više od pola veka i poslovi osuđenika su raznovrsni, ali kod nas, gde praktično tek počinjemo sa tom kaznom, tako nešto bi bilo pogrešno protumačeno. Mi ovaj sistem tek gradimo, postavljamo njegove osnove i zato ne možemo da eksperimentišemo. Jer, naši ljudi će reći: „Idem i ja da kradem pa će da me puste da slikam”. Moramo da mislimo na to kako razmišlja narod, da se ne bi dogodilo da napravimo grešku iz najboljih namera – kaže Damir Joka.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 21.07.2013.
