Izvor: Blic, 28.Jan.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski grafit
Možda je lane u srpskoj kinematografiji bio i neki bolji film, ali je nesumnjivo „Tilva Roš“ (god. proizvodnje 2010, trajanje: 99 min.) najoriginalniji, potpuno mimo svih trendova koji bi mogli biti prepoznati u našem haotičnom kulturnom prostoru.
Raduje pri tom da je reč o potpuno novom autorskom imenu - Nikoli Ležaiću, koji ujedno potpisuje režiju, scenario i montažu, a okupio je golemu filmsku ekipu u kojoj nema nijedne lokalne zvezde, niti izvikanog imena. Nečuvena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvar! O, zar se i to može!
Film je nastao na osnovu amaterskog „jackass" filma dvojice maloletnika iz Bora, grada koji se ponovo ucrtava u filmsku mapu Srbije. Ležajić je sa tim mladićima (Stefan Đorđević, Marko Todorović) razvio i doradio ovaj koncept, iskoristio ponuđeni materijal i načinio priču o životu njihove družine koja se tokom leta zabavlja vožnjom skejta po napuštenoj rudarskoj jami, padanjem na glavu, zezanjem i jurcanjem. U grupi je i jedna devojka koja unosi izvesnu dinamiku (začudo, ništa od eksplicitnog seksa, što se u Srba retko propušta). Momci pokušavaju da repuju na lokalnoj muzičkoj priredbi, razbijaju iz čista mira nedužne automobile, dok roditelji tavore ili štrajkuju protiv pljačke i korupcije.
Film je krcat generacijskom muzikom koja podvlači dramsku osnovicu rastresitog zapleta, a fotografija, uglavnom kamerom iz ruke, sa mini DVD-videa ili mobilnog, svojom zrnastom, rapavom fakturom, daje ovoj priči dah pune autentičnosti. U svom postupku reditelj povremeno koristi diskretnu ironiju, čuvajući se bilo kakvih jačih kritičko-ekonomskih naznaka (svaka čast za uvažavanje gledaočeve inteligencije).
Nema bojazni od prepoznavanja stilskih uzora Gasa van Senta („Park paranoje"), ili dalekih „Američkih grafita" (pola stoleća kasnije sve je neizvesnije nego u Lukasovom filmu).
Ležaićev film je posle krupnih nagrada na sarajevskom i nizu drugih festivala stigao na beogradski repertoar sa velikim zakašnjenjem. Neka. Sličnu stilsku i dokumentarističku fakturu u nas je imao još samo rani (pa i pozniji) Žilnik. Ima li većeg priznanja?
