Izvor: Blic, 28.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski Faust
Šta je mislio Bajalica kada je nepotrebno dobio drugi žuti karton? Zašto je Basta ostao u svlačionici, ako nije bio povređen? Čemu zamena u poslednjim sekundama meča, pred prekid, sa deset igrača? Tu su koreni problema. Basta možda nije imao veče, ali je najbolji igrač Crvene zvezde.
Trebalo bi reći kako je kraj bio poznat unapred; kako je uvek bilo tako; kako se zna da mi ne umemo da igramo protiv Nemaca; kako je naš mentalitet takav i takav, a njihov onakav >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i onakav; trebalo bi se podsetiti ona dva četvrtfinala iz praistorije i Ranovih golova; valjalo bi spomenuti Gerda Milera na Svetskom sedamdeset četvrte, i podsetiti se Envera Marića, koji njemu, Mileru, beše odbranio jedan penal; onda bi bilo uputno dometnuti onih četiri dva, nakon dva nula za nas - one nas, ne ove - i jednog drugog Milera, imenom Diter, rezerve koji je blagoizvoleo svoju najbolju utakmicu u životu odigrati u Beogradu, na Evropskom sedamdeset šeste, izjednačio je u poslednjem minutu, posle kornera, čini mi se, i onda dao još dva; pa, onda, devedeseta, tri od Mateusa u Italiji; dalje bi valjalo spominjati ono kad Piksi pokazuje na sat, devedeset osma, dva prema dva, posle dva nula za nas; možda bi trebalo prisetiti se Klausa Augentalera i te prolećne večeri posle koje je teren izgledao kao oranica, baš kao što izgleda i dan danas.
Sve gore navedeno pripada ropotarnici velikih slika koje pamtimo u vezi sa susretima nemačke reprezentacije ili Bajerna - a to mu, uglavnom, dođe na isto - i jugoslovenskih ili srpskih timova, tačnije Crvene zvezde. Uobičajeno je sesti na stadion ili pred ekran, kada se igra protiv Nemaca, i čekati nepovoljan ishod, zasnovan na nedostatku sreće, fatumu, k’smetu, božijoj volji, višoj sili, teorijama zavere. Može se kazati kako su nosioci sudbinski odlučujućih gestova fudbaleri srpskog porekla, vezani uz Crvenu zvezdu; Hrvati, recimo, devedeset osme, nisu imali većih problema sa Nemcima, a ni Partizan - poslednji put su nas pospremili, sa sve Balakom, uz tri komada, rutinski.
Čovek bi morao biti mistik, pa da počne verovati kako ima nečega između Bajerna ili nemačkog nacionalnog tima i Zvezde ili timova u kojima pretežno učestvuju Srbi.
Ali, nema ničeg nadnaravnog u Zvezdinoj propasti protiv Bajerna, s jeseni dve hiljade sedme.
Sve je jednostavno i lako objašnjivo.
Crvena, naime, zvezda, kao i ostali klubovi iz Srbije, gube svoje utakmice u poslednjim trenucima, ili baš tada primaju nepotrebne i jeftine golove, zato što igrači nisu u stanju da psihološki podnesu mogućnost pobede. To se zove kompleks niže vrednosti. U poslednjim trenucima, po pravilu, prave se velike, krupne, kapitalne greške. Poslednji trenuci, valja reći, počinju odmah po davanju gola. Od tog časa - ili od eventualnog drugog gola, osobito datog previše rano, a svi naši golovi velikim ekipama uvek su previše rano, pa taman pali i u devedesetom minutu – počinje kraj, počinje borba sa silom zvanom Vreme, nastaje ona crna rupa koja je u stanju pojesti pola svemira. Tromzo ili Bajern, sasvim svejedno, u poslednjim trenucima počinje amaterski zaborav svakog ranije pokazanog znanja. Počinje unapred poznati kraj.
Ima onih koji misle da je svemu kriv Ranđelović. Nipošto. Kriv je onaj isti kolektivni duh koji nikako da se uspostavi, pa se i najbolji pojedinci u njemu doimaju kao diletanti. Svaki nepotrebni šut namesto izgrađene akcije vodećeg igrača, svaki preterano grubi start koji vodi kartonima, svaka trenerska ishitrena promena, sve je vodilo tome. Šta je mislio Bajalica kada je nepotrebno dobio drugi žuti karton? Zašto je Basta ostao u svlačionici, ako nije bio povređen? Čemu zamena u poslednjim sekundama meča, pred prekid, sa deset igrača?
Tu su koreni problema. Bajalica nije mislio. Basta možda nije imao veče, ali je najbolji igrač Crvene zvezde, i ne bi joj škodio u poslednjim minutima. A Kosanovićeva izmena na kraju bila je naprosto glupava.
Nema, dakle, ničeg mističnog u porazu. Samo ljudski faktor, i besmislene greške.
Da je Zvezda pobedila, kao što je trebalo da pobedi, jer je u toj i takvoj utakmici, sa tim i takvim Bajernom, naprosto bila bolja, niko ne bih seo i razmislio o ovim greškama. Da je bilo nerešeno, izvesna gorčina zbog propuštene šanse otopila bi se u nešto piva i malo narodnjaka, na kakvom rečnom ugostiteljskom objektu. I opet se niko ne bi zamislio nad glupošću. Baš kao što to ni sada neće biti slučaj, zato što je mistična viša sila opet udarila na našu nejač.
Igrati zatvoreno, na kontru, može se samo ako imate Izuzetnog Pojedinca, sasvim napred. To nije Koroman. Igrati snažan centralni blok, može se samo ako je poslednja linija sastavljena od velikih majstora. Nije. Igrati disciplinovano, može se samo ako se ima jak kolektivni duh. Nema ga.
Paradoksalno, Zvezda je izgubila baš iz onog istog razloga iz koga je mogla i pobediti. Kao što je to, uostalo, slučaj bio i u svim gore pobrojanim ludačkim utakmicama protiv nemačkih timova.
Prevazići sebe, osvojiti nova znanja, makar se prodalo dušu đavolu, učiniti ljudski napor dostojan antičkih visina, pretvoriti tragediju u herojsku komediju, napraviti čudo, to se može, ali se to ne dešava, ako se na to nije spremno.
U svakom slučaju, potrebno je znati svoju ljudsku meru.
I fudbalsku.
