Izvor: Politika, 13.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska kuća sa dvoja vrata
Ako jedna zemlja nema jasno definisanu spoljnu politiku, njena diplomatija je, bez obzira koliko bila stručna i patriotska – u ne baš zavidnom položaju
Nedavne istovremene posete tri najviša državna funkcionera (šef države, premijer i prvi potpredsednik vlade) u tri regiona sveta (Ruska Federacija, Velika Britanija i Ujedinjeni Arapski Emirati) samo je jedan u nizu povoda da se postavi pitanje: da li Srbija ima definisanu i usaglašenu spoljnu politiku, kao i da li se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ona i kako sprovodi.
Ove posete, ostavljajući po strani neobičnu činjenicu da najviši državni vrh u isto vreme bude odsutan iz zemlje, i imajući u vidu date izjave i poslate poruke, posebno iz Londona, ukazuju da Srbija još nema prepoznatljivu i usaglašenu spoljnu politiku. No, nije to „dostignuće” samo sadašnje vlade, već nasleđeno stanje iz dužeg perioda.
Predsednik republike je u više navrata govorio o „srpskoj kući sa dvoja vrata”. Jedna za Istok druga za Zapad i reklo bi se tako se i ponašao, iako nije skrivao da je emotivno više vezan za Istok, to jest za Rusku Federaciju. Treba ipak podsetiti da su Srbi u osmanska vremena pravili kuće sa dvoja vrata da bi, kada „asker” ulazi na jedna, oni bežali na druga, bez obzira na to da li su okrenuta ka Istoku ili Zapadu (Rusiji ili Austrougarskoj).
Na nivou vlade, stiče se utisak, nekako se više potencira spoljnopolitička usmerenost i saradnja sa Briselom, Berlinom i Vašingtonom, jer čulo se da ćemo ne samo gladovati bez EU već i da je u Srbiji svako lud ko je protiv učlanjenja u EU.
Dok je predsednik republike u Moskvi razgovarao s predsednikom Ruske Federacije, a veliki broj srpskih i ruskih privrednika iznalazio mogućnosti za unapređenje privredne saradnje, u Londonu je premijer Dačić (gde ga nije primio britanski premijer) u predavanju na Kraljevskom institutu za međunarodne odnose, govoreći o sadašnjoj Srbiji, „čudnoj državi, bez definisanih granica, opterećenoj prošlošću i nesigurnoj u svoj identitet”, pozvao Evropu da uđe u Srbiju kako bi se konačno otrgla od tog „turobnog, tužnog i zaboravljenog istoka”. Da li je baš trebalo otići u London koji i nije mnogo oduševljen EU, da se iz tog, nekada imperijalnog centra sveta pošalje poruka Moskvi, Kini, pa i UAE, kuda treba da se usmeri Srbija. Na stranu to što je potencijalnim britanskim investitorima Srbiju predstavio kao državu „osiromašenu ratovima, sankcijama i pljačkaškom i kriminalnim privatizacijama”.
Za saradnju sa susedima ne štedimo birane epitete da kažemo da Srbija sa njima nikada nije imala tako dobre odnose. Možda zato što su svi susedi izuzev Rumunije i BiH (zbog stava Republike Srpske) potrčali da priznaju „državu Kosovo”, ili što se istrajava na tužbi za genocid, što se Srbima „garantuju” prava nacionalnih manjina, a naša preduzeća imaju „povlašćen” pristup tim tržištima.
Otvarajući se prema svetu, posle takozvanih demokratskih promena, srpske vlade su se „otvarale” i pred stranim ambasadama i to onim najuticajnijim, koje se nisu ustezale da, mešanjem u unutrašnje stvari jedne suverene i nezavisne države, od ekonomije, preko politike do formiranja vlada, direktno utiču i na formiranje spoljne politike.
Državna politika, i unutrašnja i spoljna, već duži period se uglavnom vrti i sapliće oko KiM i EU, a u svemu tome inostrani faktor, kroz uslovljavanja i ucene, ima odlučujuću ulogu. U artikulisanju spoljnopolitičkih stavova država kao da zazire da zastupa istinu i pravdu (Libija, Sirija, Grantanamo, prisluškivanje, antiraketni štit u IEZ, Južna Amerika).
U takvim uslovima, sve dok se ne okrene sebi, svojim nemalim prirodnim i ljudskim resursima, uredi zapuštenu i neuređenu državu, uspostavi neophodno političko jedinstvo u definisanju najvažnijih državnih i nacionalnih ciljeva, ekonomski ojača, oslobodi se pristajanja na politiku „štapa i šargarepe” i prestane da gradi svoju proevropsku politiku katastrofalnim ustupcima u pregovorima s Prištinom – Srbija neće ni moći da formuliše svoju prepoznatljivu spoljnu politiku koja će biti u funkciji realizacije unutrašnje politike.
A ako jedna zemlja nema jasno definisanu spoljnu politiku, njena diplomatija je, bez obzira koliko bila stručna i patriotska – u ne baš zavidnom položaju.
Ambasador u penziji
Radoman Jović
objavljeno: 13.11.2013.
.jpg)
