Izvor: RTS, 03.Jan.2009, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska enciklopedija - u iščekivanju prvog toma
Srbija je jedina zemlja u Evopi koja nema svoju nacionalnu enciklopediju, ali taj negativni izuzetak uskoro će biti promenjen. Posle tri godine rada, priređivači najavljuju da će tokom 2009. čitaoci u svojim rukama imati prvi tom kapitalnog dela.
Kada je 8. decembra 2005. godine Skupština Srbije usvojila Zakon o Srpskoj enciklopediji, država je na sebe preuzela obavezu finansiranja izrade tog dela.
Prvobitna zamisao bila je da ceo posao bude završen za deset >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << godina, tačnije, da se u preiodu do 2015. objavi svih deset tomova nacionalne enciklopedije. Plan je bio i da se do kraja 2008. u knjižarama pojavi prvi deo.
Međutim, kako se taj rok bližio, postajalo je sve jasnije da nije moguće ostvariti plan u predviđeno vreme.
Ponovo su se aktuelzovala razna opravdanja kao što su "nije bilo političke volje", ili "postojali su drugi državni prioriteti"...
Neki su čak rekli kako se na našem prostoru "istorijski događaji tako brzo smenjuju, da prosto izmiču klasifikovanju i zapisivanju".
"Mi smo sami u Evropi od svih naroda, delimično sa izuzetkom Albanaca, koji nemamo to što nemamo. Ceo posao počeo je 2006. i ovo što je do sada urađeno, moglo je I brže, ali dobro, ipak je urađeno dosta. A što nije rađeno 2005, 2003, 2000, 1993. godine - na to pitanje ne mogu da odgovorim", iskren je profesor Tibor Sabo, pomoćnik ministra nauke.
Podsetio je i da je trebalo "da krenemo s tim poslom mnogo ranije, kao što su i neke ozbiljne države".
Tako, posao koji je većina država završila tokom XIX i XX veka, Srbija obavlja tek sada. Zanimljivo je, međutim, da su Slovenija i Hrvatska imale svoje enciklopedije još 70-ih godina prošlog veka, znači - u vreme kada su zajedno sa Srbijom bile članice SFRJ.
Sve do tada, zajednička za sve bila je enciklopedija koju je radio Stanoje Stanojević, istoričar i profesor Beogradskog univerziteta.
Četvorotomna Srpsko-hrvatsko-slovenačka narodna enciklopedija koju je u latiničnom i ćiriličnom izdanju objavio Bibliografski zavod u Zagrebu, 1926-9. godine.
Zagreb je bio leksikografski centar sve do raspada SFRJ, a Srbija skoro da i nije imala nikakvu politiku u oblasti leksikografije.
Tek 1990. godine skupštinski odbori za nauku i kulturu razmatrali su ideju o izradi enciklopedije, ali bez značajnijeg rezultata.
Konačno, posle usvajanja Zakona, početkom 2006. formiran je 24-člani Uređivački odbor, koji čine po 12 članova koje je predložila Srpska akademija nauka i umetnosti i isto toliko izabranih na predlog Matice srpske. Zavod za udžbenike je okosnica ovog posla u tehničkom smislu, a ceo projekat finansira se iz republičkog budžeta.
"Više od 15 godina se radi na ovom poslu, ali sve do 2005. godine taj posao nije bio naročito sinhronizovan. Kada je donet Zakon o Srpskoj enciklopediji, taj posao su preuzele SANU I Matica i Zavod za udžbenike i na taj posao se prionulo, jer je materijalni problem resen tako sto je enciklopedija pala na budzet Republike Srbije", objasnio nam je Radoš Ljušić, član Uređivačkog odbora i donedavno direktor Zavoda.
Ovih dana privodi se kraju izrada azbučnika, rekao je za RTS profesor Dragan Stanić, član Uređivačkog odbora iz Matice srpske.
Kad se "srede" svi podaci o srpskoj kulturno-istorijskoj baštini, na redu je sklapanje slika, crteža, fotografija, pa priprema za štampu... I, ako se sve bude odvijalo dosadašnjom brzinom, prvi tom enciklopedije trebalo bi da se pojavi na sledećem Sajmu knjiga u Beogradu.
Pa, iako je rok već pomeren, naši sagovornici smatraju da - kad smo već toliko čekali i "tako dugo živeli bez enciklopedije", onda zakašnjenje od skoro godinu dana i nije neki problem.
Važno je, kažu, da se usaglase tekstovi skoro 1000 autora, da sve odrednice budu precizno I tačno napisane, po strogim enciklopedijskim pravilima, i, što je najbitnije, da budu potpuno pouzdane.
A koliko je to zahtevan posao pokazuje i podatak da je, u vreme kompjuterske dominacije, glavni alat za redigovanje tekstova - grafitna olovka.
"Najveći broj saradnika šalje nam podatke elektronskom poštom ili diskovima. Ali, intervencije sve moramo da radimo na papiru, da bi to ostalo kao jasan trag - šta se sve intervenisalo i kako se postepeno dolazilo do najbolje forme. Sve ispravke zatim moraju da budu unesene u kompjuter. Jer, ako ispravke nisu vidljive, mi onda ne bismo bili sigurni I onda bismo morali stalno da poredimo... To bi onda oduzilo posao", objasnio je professor Stanić, za naše poimanje, komplikovanu proceduru.
Ujedno, to je bio i odgovor na pitanje zašto se ne bi, pre štampanja, pojavilo digitalno izdanje koje bi uštedelo papir i štamparske troškove i na kojem bi bilo lakše izvršiti korekcije teksta.
I nekadašnji direktor Zavoda kategoričan je da nije moguće prvo objaviti internet, pa tek onda štampano izdanje. Njegovi argumenti su nešto drugačiji:
"Ako bi se išlo prvo sa internet izdanjem pa tek onda sa štampanjem, plašim se da bi tu nastali problemi koje ovakva redakcija ne bi mogla nikada da reši. Tu mislim na razne vrste intervencija. Znate, i kada ste savesniji i kada imate najbolje urednike i najbolje autore, uvek se potkrade neka greška, propust, nedostatak... Manjkavosti u našem radu uvek ima. Mi Srbi smo inače poznati po tome da ne umemo kolektivno da radimo."
Nedostatak kolektivnog duha ili neki drugi razlog, tek Zavod za udžbenike objavio je neposredno pred poslednji sajam knjiga jednotomnu "Enciklopediju srpskog naroda". Knjiga rađena "na juriš", kako sam urednik Ljušić priznaje, nije prošla nezapaženo. Kritičari su je čak nazvali i "enciklopedijom koja ume da zažmuri", jer im se činilo da su "preskočeni" ili neeadekvatno pikazani neki važni ljudi i događaji.
Ljušić, međutim, smatra da je većina kritika nesnovana: "Mi smo napravili jedan veliki korak. Bilo je tu dopušteno svim velikim intelektualcima Srbije od Karađorđa do danas da to urade, pa to nisu uradili. Da je to bilo tako lako to bi bilo do sada urađeno. Spremni smo da u drugom izdanju izvršimo sve korekcije."
Reputacija je, ipak, ključna za postojanje referentnog dela. A, ako bi tekstove koje su godinama prikupljali vrhunski stručnjaci mogli da menjaju i „obični saradnici - posetioci sajta, enciklopedija bi izgubila ugled i počela bi da liči na Vukipediju.
"Jedini mogući put je upravo ovaj - da dođemo do čvrstih, pouzdanih, stabilnih tekstova, koji neće biti promenljivi, a onda ćemo mi lako za elektronsko izdanje", kaže Stanić.
Profesor Sabo objašnjava da svaka država mora imati i štampano izdanje enciklopedije,jer je to najbolji oblik z čuvanje nacionalnog nasleđa.
"Mi jesmo razmisljali o elektronsklom izdanju, međutim,u slučaju kad bi se samo to radilo, postoji mogućnost da dođe do nekog raspada globalnog sistema informacija - mi smo svedoci krize svetske finansijaske ovih dana, teoretski nešto slično može da se desi i u ovom domenu - onda bi ti podaci mogli da postanu nedostupni. Zbog toga se planira izdanje u štampanom obliku, ali takođe se priprema i izdanje u elektronskom obliku i onog dana kad se bude pojavilo na sajmu knjiga - biće prezentovano i štampano i elektronsko izdanje. To je u skladu s tradicijom koja se u mnogim državama može videti. Pa, Britanika postoji u stampanom obliku i u elektronskom", kaže Sabo.
Od 1996. godine 240-godišnja Britanika više od dve trećine prihoda ostvaruje pretplatom korisnika na internet izdanje.
Posle više od dva veka postojanja čuvene enciklopedije, izdavači su shvatili da će više od 44 miliona odrednica zahvaljujući intrnetu brže i lakše dopreti do većeg broj korisnika.
A prošle godine je čak i južnokorejski "Telekom" saopštio da 20 miliona njegovih pretplatnika ima pristup enciklopediji Britanika preko mobilnih telefona.
Možda bi i srpski enciklopedisti mogli da se ugledaju na svoje britanske kolege.
Ako je smisao postojanja enciklopedije da "poučava sve o svemu", kako je govorio Pjer Larus, onda bi sve to znanje trebalo učiniti dostupnim svim zainteresovanim korisnicima.
Jer, knjizi, kao tradicionalno najboljoj formi čuvanja podataka o kulturno-istorijskoj baštini, savremeni vidovi komunikacija neće oduzeti ništa od njenog ugleda.
Naprotiv, čak će možda zainteresovati i one kojima knjiga nije omiljeni izvor saznanja.
