Izvor: Blic, 16.Mar.2014, 21:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srđan Ognjanović: Mladi su ogorčeni, žele da pobegnu
Mladi u ovom trenutku ne vide perspektivu u Srbiji. Ogroman je procenat onih koji žele da odu. Sigurno je dve trećine mladih koji bi, da im se ukaže prilika, odmah napustili zemlju. Nekad su učitelji bili ljudi od ugleda: Srđan Ognjanović
Ovako Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, u intervjuu za „Blic“ govori o tome kakav je mlad čovek danas. Zabrinut, ogorčen i razočaran, zaključuje Ognjanović bez premišljanja.
- Srbija je pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sto godina, pre Prvog svetskog rata, vodila fantastičnu politiku. Slala je najtalentovanije mlade ljude da studiraju u Pragu, Berlinu, Parizu, a oni su se vraćali u zemlju i radili na tome da se ona unapredi.
Vraćaju li se mladi danas?
- Mnogi idu, a retkost je da se neko vrati. Čak i kad se neko vrati, nailazi na velike probleme sa nostrifikacijom diplome i nalaženjem odgovorajućeg radnog mesta. Naši matematičari i fizičari teško ovde dolaze do posla. Uvek im nađu začkoljicu da im ne priznaju diplomu, a fakulteti se trude da zadrže status kvo i plaše se konkurencije. Potrebna je drugačija politika, trebalo bi da se planira, da znamo šta je to perspektiva Srbije i na čemu treba da se radi, da li je to saobraćaj, IT, turizam...
Da li su profesori, nastavnici, učitelji potpuno izgubili ugled kakav su nekad gajili?
Nema lepšeg posla od ovog
Čemu se radujete kad dođete na posao, šta razlikuje Matematičku gimnaziju od drugih škola?
- Veći deo dana provodim u školi i jedva čekam odmor da popričam sa đacima i da ih uvedem ovde da pričaju o svojim uspesima. Imamo izvanrednu decu, ne samo u Matematičkoj gimnaziji već u svim školama. Koliko ste puta čuli priče o našoj deci koja uspevaju u inostranstvu? To nije puka slučajnost. Naši đaci su među najboljima i po talentu i po uspesima, a mi stariji im ne pružamo šansu da to pokažu na pravi način. Divno je biti sa decom i nema lepšeg posla od ovog. Možda jedino u ovoj bolnici preko puta (GAK „Narodni front“ prim.aut.) gde se rađaju bebe.
- Da, dosta su izgubili. Nekada su profesori i učitelji bili ljudi od najvećeg ugleda i ljudi koji su vodili razvoj. Posledica pogrešne obrazovne politike koja se decenijama vodila je i to što su oni danas potpuno obespravljeni. Ogromno je nezadovoljstvo među nastavnim kadrom, i to ne samo zato što nemaju mogućnosti da rade na kvalitetan način, već i što dominira zahtev za forme, a u suštinu se ne ulazi. Zanimanje se ne populariše, nastavničke fakultete upisuju mahom slabiji đaci i zavladala je hronična apatija zbog zapostavljanja obrazovanja.
Ima li u toj apatiji profesora kao što je Kosta Vujić?
- Naravno, ima izvanrednih profesora. Nažalost, ipak većina je nezainteresovana, ali i dalje ima zaljubljenika u posao, onih koji daju sebe maksimalno. To se naročito vidi kad su proslave 20, 30 godina mature pa đaci kažu: „E, ovog profesora moramo da zovemo“. Zbog takvih profesora i opstajemo. Obrazovanje gotovo da isključivo počiva na entuzijazmu. I odgovornosti. Imate i danas profesore pred penzijom koji ni minut nisu zakasnili na čas, koji podstiču đake, pa i kolege.
Mala matura je mesecima brinula đake i roditelje. Da li su đaci spremni za sedam predmeta?
- I dalje se pitam da li nam je zaista to bilo potrebno. Evo, dve nama susedne republike i članice EU, Hrvatska i Slovenija, nemaju malu maturu pa ne vidim da im nešto nedostaje u obrazovnom sistemu? Ni u Kini, Rusiji i Americi nema takvih testiranja, već se ide na maternji jezik i matematiku jer se to smatra fundamentalnim stvarima. Đaci su preopterećeni ovakvom maturom. Čak i studenti traže razmak između dva ispita da bi mogli da se koncentrišu, a ovde se deca od 14 godina teraju da u jednom danu polažu pet predmeta. Kažu da su pitanja laka, a sve i da je tako, treba imati koncentraciju da se dete u trenutku prebaci s istorije na hemiju, s hemije na fiziku...
Koji su nedostaci našeg obrazovnog sistema i da li je sve u novcu?
- Stara izreka glasi: Od 10 bilo kakvih problema, devet rešava novac. Prosveta je veoma skupa, a kod nas se i dalje posmatra kao potrošnja a ne kao ulaganje. Najbogatije zemlje postale su bogate zato što su ulagale u prosvetu. Pogledajte Finsku ili Singapur koji je posle 10 godina ulaganja dao fantastične rezultate. Angola je prilično zaostala zemlja, ali mnogo ulaže u obrazovanje jer su svesni da je to jedini izlaz iz siromaštva. Zato kažu: „Nemojte da se iznenadite kada za 20 godina Angola bude ispred mnogih evropskih zemalja u svakom pogledu“. Ipak, neke stvari mogu i bez novca. Reforma je skupa, ali ne toliko da ne može da se započne i sa postojećim sredstvima.
Odakle treba početi reformu obrazovanja? Od programa, nastavnika...?
- Sve to ide sporo i svi su zatajili - Ministarstvo prosvete, zavodi, sindikati obrazovanja koji su najbučniji kada su u pitanju plate. U osnovnoj školi je napravljeno nešto malo i krenulo se. Najbolnije je srednje obrazovanje. Vidim problem velike mature kao glavni, jer nije napravljen dogovor kako će da izgleda. Zatim, potrebno je nastavnicima dati više slobode i kreativnosti. Razvili smo sistem koji nigde ne postoji, gde je samo važno da se kroz papire prođe, stalno se smišljaju dodatna birokratska opterećenja. Inspekcija dođe i ne poseti čas da pita decu da li su nešto naučili, nego ih samo zanima šta je upisano u formulare.
Najčitanije SADA:
