Izvor: Blic, 10.Jan.2014, 16:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srce za decu: Zbog gladi mi se često vrti u glavi

Probudim se gladan. Creva vrište, stružu. Popijem vode, gurnem pesnicu u stomak i tako se smirim i ponovo uspavam, priča Srefan Ljubisavljević (11) iz Lebana.

On sa sestrom Draganom (13) odrasta više gladan nego sit u naherenom kućerku na brdu iznad varoši. Glavna kuvarica u kući je upravo Dragana koja bratu i ocu servira jednolične obede, čorbu, pasulj, pire.

- Sinoć sam spremala čorbu od krompira i osetila miris pečenja iz komšiluka. Toliko mi se jelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << meso. Zavrtelo mi se u glavi. Sela sam i plakala - priča devojčica.

Stefan i Dragana su učenici 6. i 8. razreda OŠ „Vuk Karadžić“, žive u nehumanim uslovima sa svojim ocem Slavoljubom Ljubisavljevićem (44), drvosečom nadničarem. Dvoje ptića je otac sam podigao. Majka ih je napustila kada su bili mali. Nisu je upamtili. Požrtvovani otac Slavoljub ipak nije uspeo da svojoj deci obezbedi ni najosnovnije uslove za život. Da nije školskih drugova, deca bi se hranila po kontejnerima.

- Najsrećniji sam kada u školi moj drug Veljko podeli sočnu picu sa mnom. Dragana i ja smo pokušali da je umesimo i nije nam uspelo, a ona je posle plakala jer je bila mnogo gladna - priča Stefan.

U dom Ljubisavljevića dolazi jedino direktorka lokalnog Centra za socijalni rad Snežana Todić, koja je deci postala zamena za njihovu neviđenu majku.

- Mnogo te volim, kada ćeš opet da dođeš - šapuće joj ćutljiva Dragana pri pozdravljanju.

Život bez majke je od devojčice napravio i domaćicu.

- Tata po ceo dan cepa drva pa sam ja naučila da spremam pire, da pravim čorbu i da kuvam pasulj. Pomaže mi brat, samo nije ukusno, nema mesa - priča devojčica koja nikada nije bila u prilici da se poigra s igračkama. Celokupnu imovinu Ljubisavljevića čine dve sobe sa dva polomljena šifonjera, polomljenim kaučem u kome zajedno spavaju otac, ćerka i sin, zatim nešto što liči na električan šporet, sklepani kuhinjski stočić i sudopera koju im je poklonila teta Sneža. Pod zemljani. Nema frižidera, nema televizora, ne postoji radio-aparat, nema radnog stola za decu. Nemaju ni kupatilo ili lavabo, a kupaju se u plastičnom koritu.

- Sramota me da neko uđe u kuću. Mnogo smo siromašni. Drugarice ne dovodim, ali ni one mene ne zovu. Imala sam jednu lutku, bila mi je najbolja drugarica, poveravala sam joj se, kada smo bile same u sobi, plakala sam i pričala joj sve muke. Negde mi je ispala na ulici i nisam mogla da je nađem. Sada sam sama - priča Dragana dok stidljivo krije pogled.

Međutim, njene brige nisu samo dečje.

- Volela bih da imam krevet, da ceo bude moj. Velika sam, ne mogu više da spavam sa bratom i ocem. Volela bih da imamo i kupatilo, da se okupam u kadi - priča stidljiva Dragana.

Očinska ljubav

I majka sam im i otac. Nisam hteo ponovo da se ženim iz straha da ne budu maltretirani. Kada dođem sa nadničenja i kada oboje skoče da me grle i ljube, ja budem najsrećniji i najbogatiji čovek na svetu - priča otac Slavoljub.

Najčitanije SADA:

Nastavak na Blic...

juGmedia: Srce za decu: Zbog gladi mi se često vrti u glavi