Izvor: Kurir, 22.Dec.2009, 06:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbovanje u Prizrenu

BEOGRAD - U Prizrenu živi samo 19 Srba, ali se srpski jezik često može čuti na ulicama!

U gradu u kojem se prozori na većini kuća još uvek otvaraju na spolja, a nad kasabom još kao uklete stoje nagorele srpske kuće, srpski jezik - nije više bauk. Do pre samo tri godine u ovaj grad Srbi su ulazili pod jakom pratnjom kforovaca, naoružanih do zuba.

Danas, auto s vranjskim tablicama parkiran je strogom centru grada! Na kiosku je moguće kupiti dopunu za 064, a ako nemate >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << evre, nije problem platiti ni u dinarima. Ipak, osim što se čuje srpski jezik, Srbe nismo sreli u carskog gradu Dušanovom.

Bogorodica Ljeviška, srpska svetinja, još je garava od paljenja. Do nje se više ne stiže Dušanovom ulicom, već ulicom Vilijama Vokera. Bogoslovija zaključana. Preko ograde da se videti da je jedna zgrada obnovljena. Na brdu iznad njih srpske kuće zjape prazne i srušene. I Bistrica nešto taj dan ko da je usporila.

- Dobar dan, kafu, molim, kuvanu - rekoh mladom Albancu konobaru.

- Odmah - reče on na srpskom ne trepnuvši. Ni ostali gosti se nisu osvrnuli na to što sam telefonom vrlo glasno pričala na srpskom. Pitam konobara da li dolaze Srbi u kafić. Kaže da, ali preko dana, retko uveče. Plaćam u dinarima, kusur dobijam u evrima. Kurs isti kao u Beogradu.

Na trafici blizu Muzeja Prizrenske lige tražim cigarete na kiosku, opet na srpskom. Stariji Albanac nudi mi turske cigare „murat“. Pitam: - Da nemate „drinu“? Kaže, nema cigara iz Srbije jer se malo traže. Ni ovde nije bio problem da se plati u dinarima.

Bogorodica Ljeviška zaključana. Ispred nje kućica sa dva policajca KPS. Kažu, ne može da se uđe u crkvu. Pred njom kola s vranjskim tablicama. U butiku pored na izlogu istaknute cene sa sniženjem. Ulazim unutra.

- Dobar dan - rekoh.

- Mirdita, izvolite! - uzvrati stariji Albanac, očito vlasnik butika. Malo razgledanja, cenkanja... Razgovor poteče.

- Nisi odavde? - ljubopitljivo pita. Neće da se fotografiše. Kaže, ni ime nije važno.

- Dolaze li Srbi ovde? Ima li ih u Prizrenu? - uzvratih pitanjem.

- Dolaze, ali malo ih je u gradu. Većina živi u Sredskoj, tu u blizini - reče on. U butik uđoše dva mlada Albanca. Jedan od njih promrmlja „škija“ (pogrdan naziv za Srbe na albanskom). Vlasnik mu nešto oštro dobaci na albanskom, a oni izađoše.

Na autobuskoj stanici u centru grada pokazaše mi gde se čeka autobus za Prištinu. Jedan Goranac objašnjava da je ovde nekad živelo dosta njegovih sunarodnika.

- I mi smo krenuli za Srbima. Nemoj da te zavara to što olako govore naš jezik... Nije ovde baš slobodno još za nas. Drugačije je otkad su proglasili državu, ali ne žele oni da dele Prizren s nama - ubeđuje me on.

Ljeviška osta opasana bodljikavom žicom. U celom gradu sreli smo samo jedan džip Kfora. Stari Prizrenci, Albanci, još uvek sebe zovu Šiptari. Most na Bistrici popustio. Caruju ulice sa imenima Ankara, Klintona, Rugove i Olbrajtove... U novoj istoriji Prizren će ostati upamćen i kao grad u kojem je, prvi put posle Drugog svetskog rata, nemački vojnik nekoga ubio. Dva Srbina.[ antrfile ]

Nastavak na Kurir...