Izvor: Glas javnosti, 22.Dec.2009, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski jezik nije bauk
BEOGRAD - U Prizrenu živi samo 19 Srba, ali se srpski jezik često može čuti na ulicama! U gradu u kome se prozori na većini kuća još uvek otvaraju „na spolja“, a nad kasabom još kao uklete stoje nagorele srpske kuće, srpski jezik - više nije bauk. Do pre samo tri godine u ovaj grad Srbi su ulazili pod jakom pratnjom Kforovaca naoružanih do zuba. Danas, auto sa vranjskim tablicama parkiran je strogom centru grada! Na kiosku je moguće kupiti dopunu za 064, a ako nemate evre nije problem >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << platiti ni dinarima. Ipak, osim što se čuje srpski jezik, Srbe nismo sreli u carskom gradu Dušanovom.
Bogorodica LJeviška, srpska svetinja, još je garava od paljenja. Do nje se više ne stiže Dušanovom ulicom već ulicom Vilijama Vokera. Bogoslovija, zaključana. Preko ograde da se videti da je jedna zgrada obnovljena. Na brdu iznad njih srpske kuće zjape prazne i srušene. I Bistrica nešto taj dan k’o da je usporila.
- Dobar dan, kafu, molim, kuvanu - rekoh mladom Albancu konobaru.
- Odmah - reče on na srpskom ne trepnuvši. Ni ostali gosti se nisu osvrnuli na to što sam telefonom vrlo glasno pričala na srpskom. Pitam konobara da li dolaze Srbi u kafić. Kaže da, ali preko dana, retko uveče. Plaćam dinarima, kusur dobijam u evrima. Kurs isti kao u Beogradu.
LEKCIJA O GRANICAMA
U Muzeju Prizrenske lige, na zidu potpisi podrške ideji velike Albanije. Žena na prijemu, pošto je naplatila kartu dva i po evra za ulazak, na pitanje da li govori srpski, malo oćuta pa reče na srpskom:
- U Prizrenu se govore svi jezici, pa i srpski - podviknu ona i iskoristi priliku da održi predavanje o granicama Albanije iz hiljadu osamsto i neke.
PRIZREN GLAVNI GRAD
Svi Albanci sa kojim smo razgovarali zdušno podržavaju ideju da Prizren bude glavni grad Kosova.
Azvija Zimeti, Albanac koga smo upoznali u kafiću kaže da nema ništa prirodnije od toga da Prizren imenuju za glavni grad Kosova:
- To nije nova ideja, već od kad znam za sebe svi Kosovari žele da ovo bude naš glavni grad - kaže on.
- Dobar dan - rekoh.
- Mirdita, Izvolite! - uzvrati stariji Albanac, očito vlasnik butika. Malo razgledanja, cenkanja... Razgovor poteče.
- Nisi odavde? - ljubopitljivo pita. Neće da se fotografiše. Kaže ni ime nije važno.
- Dolaze li Srbi ovde? Ima li ih u Prizrenu? - uzvratih pitanjem.
- Dolaze, ali malo ih je gradu. Većina živi u Sredskoj, tu u blizini - reče on. U butik uđoše dva mlada Albanca. Jedan od njih promrmlja „škija“ (pogrdan naziv za Srbe na albanskom). Vlasnik mu nešto oštro dobaci na albanskom, a oni izađoše.
Na autobuskoj stanici u centru grada pokazaše mi gde se čeka autobus za Prištinu. Jedan Goranac objašnjava da je ovde nekada živelo dosta njegovih sunarodnika.
- I mi smo krenuli za Srbima. Nemoj da te zavara to što olako pričaju naš jezik... Nije ovde baš slobodno još za nas. Drugačije je od kad su proglasili državu, ali ne žele oni da dele Prizren sa nama - ubeđuje me on.
LJeviška osta opasana bodljikavom žicom. U celom gradu sreli smo samo jedan džip Kfora. Stari Prizrenci, Albanci, još uvek sebe zovu Šiptari. Most na Bistrici popustio. Caruju ulice sa imenima Ankara, Klintonova, Rugovina i Olbrajtove... U novoj istoriji Prizren će ostati upamćen i kao grad u kome je prvi put posle Drugog svetskog rata, nemački vojnik nekoga ubio. Dva Srbina.
Brankice, divim Vam se! Iako, na drugi deo antrfilea sam naglas jauknula. Hvala Vam za Vasu hrabrost.
