Izvor: Press, 28.Avg.2010, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija se kreće po ivici noža
Od nas indirektno traže da priznamo Kosovo. Povećanje plata pre aprila iduće godine. Oko 50.000 ljudi ostalo bez posla. Penzije iznad 55 odsto prosečne plate
Za sada nema spremnosti MMF-a za momentalno odmrzavanje zarada u javnom sektoru, ali ima spremnosti za kompromis, odnosno da to bude pre aprila naredne godine, kaže ministar rada i socijalnih pitanja Rasim Ljajić >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << , koji se u četvrtak sastao sa delegacijom MMF-a u Beogradu.
- Niko ne može biti protiv povećanja plata i penzija, jer su među najmanjima u regionu. Ovde je pitanje šta uraditi sa 20 milijardi, koliko se na neki način uštedelo zbog deficita manjeg od planiranog. Da li ih uložiti u investicionu potrošnju ili ih uložiti u plate i penzije, koje su realno obezvređene zbog inflacije, i tu je ministar Mlađan Dinkić u pravu. Vidim da se u javnosti stiče utisak o potpuno različitim stavovima članova Vlade, ali to nije pitanje koje bi na bilo koji način može da ugrozi Vladu. Svi bi voleli da se plate i penzije povećaju, ali da to ne ugrozi makroekonomsku stabilnost.
Pet sindikata je najavilo štrajkove zbog novog zakona o penzijama, dogovorenog sa MMF-om. Da li je ostvariv njihov zahtev da prosečna penzija ne bude manja od 60 odsto prosečne zarade?
- Trenutno je penzija 64 odsto prosečne plate, ali metodologija koja se koristi da bi se ona izračunala primenjuje se još samo u Rusiji. Dakle, sve penzije, porodične, starosne i invalidske, nalaze se u u istom košu i onda vi pravite prosek. Realno, penzija čoveka koji je ostvario punu penziju iznosi 70 odsto prosečne plate. Drugo, ukoliko se zakon usvoji u ovoj formi, 2015. godine prosečna penzija će, i pored ovakve metodologije, biti 53,9 odsto prosečne plate. U Hrvatskoj je danas penzija oko 40 odsto prosečne plate. Ovo nije uteha i svi smo svesni da su penzije male i da moramo da dođemo do održivog penzionog sistema. Do 2015. treba da smanjimo učešće penzija u BDP-u sa nekih 13 odsto, koliko je danas, na nekih 10 odsto, što je koliko-toliko prihvatljivo. Razgovaraćemo sa sindikatima, izložićemo sve argumente i interes je svih da imamo sistem koji će na duže staze biti održiv. Moja ideja je bila da se zadrži neka zaštitna klauzula, da penzija ne može da bude ispod 55 odsto prosečne plate, ali za to u MMF-u nije bilo razumevanja.
Postoje li podaci koliko je ljudi ostalo bez posla od početka krize?
- Mislim da je reč o oko 50.000 ljudi, najave su bile i više od 100.000, ali se to nije desilo, jer su Vladine mere dale rezultate. To procena otprilike, nije statistička. Verovatno će sindikati reći da je reč o daleko većem broju. Postoji podatak da je u privatizovanim preduzećima od 2002. do 2008. godine 177.000 ljudi ostalo bez posla. Dakle, mnogo više nego u periodu krize. U svemu tome morate da tražite realnost, a realnost je da imamo pet osnovnih problema sa kojima ćemo se suočavati i nakon izlaska iz krize: velika nezaposlenost, niska konkurentnost, mala proizvodnja, mali izvoz i velika nelikvidnost.
Za septembar su zakazani štrajkovi, mitinzi opozicije i rasprava o rezoluciji Srbije. Šta od toga može da ugrozi Vladu?
- Najopasniji su, uslovno rečeno, mogući protesti upozorenja sindikata, zato što ljudi teško žive, i što neko ko je izgubio posao i perspektivu nema šta da izgubi i želi neku promenu, makar i nagore, jer za njega je sada najgore. Najavio sam razgovore sa sindikatima da bismo videli šta je realno u zahtevima koji su oni izneli. Ne minimiziram snagu opozicije, ali ne vidim da ona može svojim akcijama da ugrozi Vladu.
A glasanje u Generalnoj skupštini UN?
- Ne verujem da će glasanje na bilo koji način uticati na stabilnost Vlade, jer niko nije izneo alternativnu politiku koja bi bila potpuno različita od ove koja se sada vodi prema Kosovu. Manje-više svi znaju da smo mi startovali ne od nule, nego iz minusa u rešavanju kosovskog pitanja i ja ovo nazivam politikom srednjeg puta, u ovim uslovima jedino moguću.
Kada pominjete drugačiji pristup, Srbija je mogla, valjda i dalje može, da rezoluciju piše u saradnji sa Briselom, odnosno Vašingtonom?
- Svi znamo da bi to bilo odlično, ali pitanje je koliko je to realno. Do 8. septembra postoji teoretska mogućnost, ali ja nisam siguran da je to realno, da se može doći do teksta koji će biti kompromisan.
Nemački ministar Gvido Vestervele nagovestio je da ulazak u EU i Kosovo nisu dva odvojena koloseka.
- Nesporno je da je prioritet svih prioriteta ulazak u EU. Ali je takođe nesporno da taj put nije nešto što će biti sutra ili prekosutra, ipak će taj put biti duži nego što smo svi očekivali. Sad je aktuelno rešavanje kosovskog pitanja. Ako neko misli da bi sad naša kooperativnost i naše priznanje kosovske nezavisnosti - to je ono što traže faktički od nas, ne direktno, ali indirektno - ubrzali taj put, ja sam više nego uveren da bi to na kratak rok možda pomaklo naše evropske integracije, ali da taj put u suštini ne bi bio ništa brži, jer postoje uslovi koje morate da ispunite. A istovremeno bi takav scenario mogao da izazove veliku unutrašnju političku nestabilnost.
Na šta mislite konkretno?
- Da razgolitimo stvari do kraja: takav scenario bi verovatno prouzrokovao masovni egzodus Srba sa Kosova. Niste dobili ubrzane integracije, a dobili ste unutrašnju nestabilnost, koja opet, može da ukoči sve, posebno ekonomske reforme. Mi se zaista krećemo na ivici noža, to je tačno, ali to je zato što je naša pozicija takva, ona je nasleđena. Prema tome, mi ćemo se suočavati sa pritiscima i ova poseta jeste manifestacija tog političkog pritiska većeg dela zemalja EU i sada tražimo način da odolimo tom pritisku, a da se ne konfrontiramo sa najznačajnijim političkim činiocima u međunarodnoj zajednici.
A šta posle sednice Generalne skupštine?
- Suština na međunarodnom planu treba da bude sprečavanje daljih priznavanje nezavisnosti Kosova, njih će sigurno biti, a bitka će se voditi da taj broj bude u granicama, uslovno rečeno, očekivanog. Na unutrašnjem planu treba da vodimo mnogo aktivniju politiku zaštite Srba i nealbanaca koji su ostali na Kosovu. Da ne proglašavamo ljude, posebno u enklavama, izdajnicima kada kažu da je za njih bolje da učestvuju na nekim izborima. Zajednica dole treba da se ujedini i da radi više na internacionalizaciji problema kršenja svojih ljudskih prava. To je jezik koji će međunarodna zajednica razumeti. Dakle, da se vodi demokratska, politička, istrajna borba, koju su svojevremeno i Albanci vodili prema Srbiji. Ne mogu tu da se prave velike paralele, jer je odnos veličina različit, ali model političkog ponašanja može da bude jednako primenljiv. Vidim ovih dana da kažu: ne treba da uzimamo kosovske pare.
Vi biste uzeli pet miliona evra koje Priština daje severu Kosova?
- Ja bih uzeo sve što mogu da uzmem i rekao bih da nikada neću priznati nezavisnost Kosova. Dajte mi 10, 50 miliona evra da napravim put, uslove da ljudi žive. Rizikujem kada ovo kažem, ali vodio bih aktivnu politiku kojoj znam cilj. Treba da uzmu sve.
A šta je cilj?
- Cilj je da srpska i nealbanske zajednice ostanu tamo da žive. Zar mislite da će u ovim uslovima ostati tamo? Bez elementarne infrastrukture, bez sredstava, bez neke velike pomoći, bez sredstava za održivi povratak? I državna sredstva koja idu ka Kosovu, a ona nisu mala, treba da budu pravednije raspoređena.
A cilj nije podela Kosova?
- Cilj treba da budu pregovori, a pre toga se mora postići što širi konsenzus srpske političke elite. Verujem da je dugoročno rešenje i u interesu Albanaca, jer imaju nepriznatu državu, koja nije članica međunarodnih organizacija, nije članica UN. To je dugoročno neodrživo, kao što je neodrživo stanje za srpsku zajednicu na Kosovu. Cilj jesu pregovori, a svako rešenje će biti bolje od ovoga što imamo sada. Naravno, niko ne očekuje da se vrati što je bilo, da Srbija upravlja Kosovom, to je završeno, verujem, jednom za sva vremena, ali je sadašnje rešenje nepravedno. Ja sam, svojevremeno, i pre krize pisao da je podela najpravednije rešenje kosovske krize jer ste imali podeljeno društvo i za vreme kralja, i za vreme Tita, i za vreme Miloševića. Plašim da je sada kasno za podelu jer to međunarodna zajednica neće prihvatiti.
Koje je onda to rešenje, ako nije podela, ni priznavanje nezavisnosti, a nema povratka na staro?
- Mislim da mora da se traži jedno nekonvencionalno, sui generis rešenje, da se kombinacijom više rešenja iz nekih primera sličnih kosovskom traži neko rešenje. Znači, ne kopija nekog rešenja, jer je to nemoguće zbog niza specifičnosti kosovskog pitanja.
Mislite na Tirol, recimo?
- Imate i Tajvan, Ajlandska ostrva, niz drugih rešenja i kombinacija tih rešenja može da da rezultat.
A šta je rešenje za Sandžak? Zukorlić je rekao da ste se vi zalagali za autonomiju Sandžaka.
- Zahtev za autonomiju Sandžaka devedesetih je bio legitiman, mada je pitanje koliko je i tada bio realan. Ponavljati taj zahtev posle 20 godina, kada se videlo da je nemoguć iz niza razloga, besmisleno je. Ko bi vam u svetu podržao bilo koji zahtev za etničku autonomiju? Jer to podrazumeva da tu autonomiju moraju da dobiju i drugi, Albanci na jugu, Mađari kojih ima duplo više nego što ima Bošnjaka, a država ne može da postoji kao konfederacija etničkih zajednica.
On ponavlja da je autonomija "sigurna stvar".
- To je šarena laža koja se plasira iz čisto marketinških, političkih razloga sa dubokom svešću da od toga nema ništa. Kakva bi to autonomija bila za tri opštine gde su Bošnjaci u većini? Pa imate Bošnjake u Crnoj Gori koji su izričito protiv. Ideja je krajnje nerealna.
Možda je cilj homogenizacija Bošnjaka?
- To i kažem - krajnji cilj jesu glasovi, a ne autonomija.
Zukorlić ima priličan broj zamerki na odnos Beograda prema Bošnjacima. Šta vi mislite o tome?
- Glavni problem u Sandžaku nije političke i etničke, već ekonomske prirode. Imamo nasleđen problem nedostatka koncepcije ekonomskog razvoja celog regiona. To su opštine među najnerazvijenim u Srbiji, sa najlošijom infrastrukturom. U Sjenici imate tri odsto puteva sa čvrstom podlogom. Imamo dva odsto stanovništva sa visokom obrazovanjem, prosek u Srbiji je 6,5. Privreda je katastrofalna, a to što je postojalo devedesetih bilo je proizvod privatne inicijative, a ne nekog plana države. Drugi je problem što bošnjačka zajednica malo učestvuje u pravosuđu, policiji. U Prijepolju i Priboju je učešće Bošnjaka prilično zanemarljivo. I to su stvari koje treba reći i ispravljati, ali ne mogu se ispraviti tako što ćemo reći: sve će biti dobro kada dobijemo autonomiju.
U delu javnosti se postupci vlasti u vezi sa konstituisanjem Bošnjačkog nacionalnog saveta i Komisije za versku nastavu tumače i kao prst u oko Zukorliću.
- Temeljni problem jeste podela unutar Islamske zajednice. Sve što se posle dešavalo izvedeno je iz tog osnovnog problema. Formiranje jedinstvene islamske zajednice moglo bi u velikoj meri da utiče na stablizaciju stanja i to je nešto na čemu treba da se radi. Drugi korak posle objedinjavanja islamske zajednice jeste da se savet formira srazmerno rezultatima tri liste, tako da Zukorlićeva lista da predsednika, a druge liste daju druge funkcije. To je najlogičnije moguće rešenje, ako se stvarno želi stabilnost.
Da li je Srbija prekršila dogovor sa MMF-om? Postoje tvrdnje da plate na lokalu rastu u kontinuitetu i da broj zaposlenih takođe nije smanjen.
- Tačno je da se taj proces odvija sa dosta poteškoća, posebno na lokalnom nivou. Kad je reč o državnom nivou, sada se rešavaju žalbe onih koji su proglašeni za tehnološki višak. I taj proces ide mnogo sporije nego što je prvobitno bilo planirano, a na lokalu ide dosta teško, zato što lokalne samouprave nemaju dovoljno sredstava za isplatu socijalnih programa, a država nema novac koji bi mogla da im prebaci.
Kako je smišljen proces racionalizacije ako nisu obezbeđena sredstva za socijalni program?
- Računalo se da će neke lokalne samouprave imati potrebna sredstava, jer nisu sve u istoj situaciji. Negde se taj proces odvija i nije zastao. A imali smo lokalne samouprave čiji je jedini smisao postojanja bio, čini mi se, da se što više partijskih kadrova uposli i one su sada u velikom problemu.
