Izvor: Vesti-online.com, 07.Avg.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sram nas sve bilo
"Imali smo dovoljno snage da prezremo one koji su pod našim imenom činili zločin, nadam se da će drugi narodi na balkanskom tlu imati dovoljno snage da prezru one koji su u njihovo ime činili najteže zločine prema Srbima", rekao je u Beogradu vicepremijer Srbije Aleksandar Vučić posle služenja parastosa Srbima ubijenima u Oluji. "Hrvatska je branjena po pravilima rata, s puno srca, s malo oružja, s malo municije, ali i s puno znanja", rekao je dan kasnije na proslavi "Oluje" u Kninu >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << hrvatski premijer Zoran Milanović.
Milka Ljubičić
Između je bila noć!
Bez ikakvih pravila rata, bez srca, s mnogo oružja i municije i mržnje u avgustu 1995. godine, kao i hiljade njihovih sunarodnika, "ispraćeni" su iz Benkovca Ivaniševići - Mirjana i Siniša, dvojica njihovih sinova i ćerka.
Bojan je imao pet, Aleksandar tri, a Nataša samo godinu dana kada su ih u izbegličkoj koloni oslobodioci Hrvatske granatama "humano" preseljavali u Srbiju.
Osamnaest godina kasnije, baš uoči godišnjice "Oluje" (pre nego što će Vučić promovisati prezir kao poželjan pogled na zločince, a Milanović oceniti "Oluju" kao akciju s puno srca i malo municije, ronioci MUP-a Srbije izvukli su beživotna tela Bojana i Aleksandra Ivaniševića iz jezera u ataru sela Donji Katun kod Varvarina. Progutao ih je vir!
U kuću Ivaniševića, u selu Sikirica kod Paraćina, gde su se nastanali nakon progona iz Krajine, uselila se smrt.
- Bog nam je uzeo najbolje mladiće. Pobegli su od ustaša, od smrti, a ona ih je ovde stigla, zapomagali su meštani iskreno žaleći svoje siromašne i časne komšije koje je zadesila ovolika tragedija. Iza Bojana su ostale supruga Jelena i dve kćerkice.
Da Siniša, glava ove pretužne porodice, nije javno zavapio moleći državu da mu pomogne u plaćanju troškova sahrane njegovih sinova, građani Srbije bi preko ove nesreće "pretrčali" kao i preko toliko drugih, sličnih, već otupeli od njihove učestalosti.
Ali koga ravnodušnim može da ostavi sudbina čoveka koji piše: "Molim Vas i kumim... decu mi vratiti ne možete... spasite me hitno pogrebnih troškova... troškova običaja i svega što me tek čeka nakon gubitka dva sina koji su taman postali stubovi kuće, koji su se odjednom srušili. Izgubio sam sve za šta vredi živeti", naveo je neutešeni otac koji je ostao bez sinova baš u trenutku kad je pomislio da je bolja budućnost stigla i do njegovog praga, jer mu je odobrena dugo čekana pomoć u građevinskom materijalu da bi dovršio kuću.
"Za koga sada da je dovršim", upitao je Ivanišević kome je od četvoro dece (dok su živeli u Benkovcu, izgubili su devojčicu koju je pregazio traktor) ostala samo kćerka.
Od zaista brojnih komentara na sudbinu ove porodice, koji su se pojavili na internet forumima i društvenim mrežama, izdvajam samo neke i supotpisujem: "Bolje da ovo nikada nismo pročitali. Čovek ne može da sahrani svoju decu. Gde je hrišćansko milosrđe naše crkve, gde je pomoć u ovom tragičnom trenutku? E, Srbijo, Srbijo. Sram nas sve bilo. Kada je mala Tijana umrla niko nije izašao na ulice. Toliko o našoj socijalnoj svesti. I zašto bi onda država bilo kome pomagala? Ćutimo, znači dobro nam je. Ovaj nesrećni čovek se nije obratio Bogu za pomoć, nego institucijama. Ovaj tekst urednici bi trebalo da pošalju na adrese političara, bankara i tajkuna. U šta su nas sve pretvorili."
Zaista, gde mi to idemo?!
Nastavak na Vesti-online.com...
