Izvor: Politika, 27.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sposobnost prilagođavanja
"Politika" je ovih dana u nastavcima objavila duži članak profesora Svetozara Stojanovića kojim poziva na javnu debatu o nacionalnoj strategiji i izlaže osnovne spoljnopolitičke interese Srbije. Njegove obrazložene ideje prožima tenzija do koje dolazi kad god se spoje etika i politika. U ovom slučaju tenziju kreativno smiruje pragmatičnost. Preporuka da Srbija nastavi s procesom evroatlantskih integracija i pored neprincipijelne politike koju SAD i EU vode povodom konačnog statusa Kosmeta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jasno je nadahnuta pragmatičnim sagledavanjem nacionalnih interesa iz dugoročne perspektive. Istoriju međunarodnih odnosa karakterišu periodi kontinuiteta i ubrzanih promena. U periodima promena, kada dolazi do redistribucije uticaja i pojavljivanja novih normi, velike sile se često ponašaju neprincipijelno, što manjim i srednjim državama čini opstanak još težim. Od kraja hladnog rata međunarodni sistem je u periodu promena. Opstanak Srbije je doskora bio neizvestan delom i zbog nesposobnosti da prilagodi nacionalni interes fluidnim međunarodnim okolnostima. Setimo se Miloševićeve podrške konzervativnim sovjetskim pučistima pred sam raspad Sovjetskog Saveza.
Otkako je stupila na svetsku scenu, početkom 20. veka, Amerika je značajno doprinela razvoju multilateralnih institucija i globalnih normi. Donekle je to bio izraz duboko usađenog američkog idealizma, a donekle pragmatičnog realizma. Od raspada Sovjetskog Saveza neki u Vašingtonu te iste norme i institucije, a naročito UN, vide kao nepotrebni ograničavajući element američkim globalnim interesima.
Amerika je, međutim, relativno kratko imala hegemoniju nad svim najbitnijim komponentama moći – vojnom, ekonomskom i ideološkom. EU, Kina i Indija postaju ozbiljni ekonomski i ideološki konkurenti. I pored neprikosnovene vojne moći, sami građani SAD ograničavaju slobodu delovanja Vašingtona. Oni ne žele da se Vašington ponaša kao tradicionalna imperija koja svoje interese nameće isključivo vojnom silom, pogotovo kada je cena u ljudskim životima previsoka. Tek završeni izbori su to potvrdili.
EU, kojoj Srbija najviše teži, polako postaje sve samostalniji akter na međunarodnoj sceni. Dok transatlantski ekonomski odnosi jačaju, to isto se ne može reći za vojne, a ni za ideološke. EU ne odustaje od izgradnje svojih vojnih kapaciteta, a SAD nastavljaju s insistiranjem da ne treba duplirati NATO kapacitete. Ovi različiti stavovi se ne menjaju i pored promena u vladajućim garniturama. EU je prekinula kratkotrajni flert sa neoliberalizmom Vašingtona i nastavlja da traži model koji bi pomirio socijalno jaku i istovremeno ekonomski konkurentnu državu.
Evropske zemlje, koje su se vekovima oslanjale na politiku sile i na usko shvaćene nacionalne interese, znatno su promenile nacionalne strategije. One već par decenija, a naročito od Mastrihta, povezuju svoju sudbinu i interese, a time i svoju snagu i uticaj. I pored toga što proces evropskog povezivanja još uvek nema formiran spoljnopolitički aspekt, jasna je težnja EU da se međunarodnim pitanjima pristupa oslanjajući se na norme i međunarodne forume.
Zbog ovako fluidnog stanja između SAD i EU, ali i zbog novih značajnih aktera na svetskoj sceni, ostaje nejasno hoće li međunarodni sistem 21. veka biti prevashodno zasnovan na sili, kao što je bio slučaj tokom proteklih vekova, ili na međunarodnim normama, pravilima, i organizacijama, kao što su mnogi očekivali po prestanku hladnog rata. Bivše evropske velike sile i sadašnja supersila su zamenile uloge po pitanju vrednosti međunarodnih normi i multilateralizma. Zamena pozicija nije apsolutna, ali je indikativna.
Nacionalnom strategijom za pristupanje EU i uspešnim zaključenjem partnerstva sa NATO, vlada i predsednik države su jasno ukazali koji su ključni strateški interesi Srbije. Nije međutim izvesno da su i ostali pravci spoljnopolitičke aktivnosti tako jasno sagledani. Trebalo bi da budu jer niti je članstvo u EU sasvim izvesno niti je EU dobila konačni oblik.
Jačanje odnosa sa ostalim delovima sveta je kompatibilno s procesom pristupanja EU, a neophodno ukoliko se taj proces neuspešno završi. Treba pozdraviti jačanje odnosa sa Rusijom. Ali, za Srbiju su od interesa i drugi delovi sveta. Tešnja saradnja sa Kinom, Indijom i zemljama globalnog Juga, koje se sve bolje povezuju, može ojačati poziciju Srbije u svetu, a može biti od koristi i tokom pregovora sa EU. Ti pregovori nisu samo tehničke prirode kako se često prikazuju. Primeri Hrvatske i Turske to potvrđuju.
Kada Srbija postane punopravni član EU, jaki odnosi Srbije i Juga biće od koristi i Uniji. Kina, Indija i druge zemlje Juga nemaju stabilno izgrađen odnos sa Severom. Nepoverenje Juga ima duboke istorijske korene. Sever, pak, s nepoverenjem posmatra ekonomski rast Kine i Indije i sve tešnju političku i ekonomsku saradnju na relaciji Jug-Jug.
Male države mogu biti aktivni članovi međunarodne zajednice. Iskustvo SFRJ to dokazuje. Ne treba iz ideoloških i nacionalnih razloga zaboravljati neka iskustva bivše Jugoslavije, a još manje kontakte. Mnoga istorijska iskustva mogu se kreativno prilagoditi savremenim uslovima i time uvećati uticaj države.
Prve godine 21. veka demokratska Srbija je provela tražeći zatrpane temelje nacionalnog i državnog identiteta koje su davno udarili Dositej Obradović, Vuk Karadžić i Ilija Garašanin. Sva trojica su imali jasnu viziju kako Srbija treba da izgleda i čemu treba da teži. U današnjim, nešto kompleksnijim i znatno povezanijim, svetskim procesima rizično je nadati se da će se pojaviti osobe sličnih intelektualnih kapaciteta i tako jasnih vizija. Zato bi trebalo izgraditi stabilnu institucionalnu osnovu koja će aktivno podsticati strateško razmišljanje i time pomoći pri oblikovanju nacionalne strategije.
U demokratskim državama političke partije definišu nacionalni interes, a građani na izborima odlučuju koja vizija je prihvatljiva većini. No, partije na vlasti i u opoziciji se pri kreiranju te vizije oslanjaju i na državne, nedržavne, i poludržavne institucije. Srbija je mala, siromašna i mlada demokratija u kojoj su naučni kapaciteti, a naročito po pitanju međunarodnih odnosa, slabo povezani. Vojska i službe bezbednosti se još uvek prilagođavaju novim uslovima. Diplomatska služba jača Direkciju za Evropu, ali deo službe koji se bavio globalnim analizama više ne postoji. Male i slabe nevladine organizacije, sem nekoliko izuzetaka, ne bave se spoljnopolitičkim temama. Država bi na vreme trebalo da kanališe neke od tih kapaciteta u naznačenom pravcu. Druge države su to već uspešno učinile.
*Profesor univerziteta u SAD
Edislav Manetović
[objavljeno: 27.12.2006.]
.jpg)
