Izvor: B92, 06.Nov.2021, 20:27

Sport i psihologija: Zašto ne verujemo u autsajdere

Mitovi o čudesnim sportskim talentima možda znače da smo prevideli manje impresivne sportiste. Kada bismo mogli da prevaziđemo te predrasude, možda bismo i mogli da primetimo sledeću veliku zvezdu.

Kada je Lamont Marsel Džejkobs osvojio zlato na 100 metara 1. avgusta ove godine, mnogi su verovatno bili iznenađeni. Italijan je bio autsajder, daleko od favorita prema kladionicama, ekspertima i navijačima.

Džejkobs je iza sebe ostavio trkače iz nacija sa mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << većom sportskom istorijom u stvaranju sprintera.

Takođe, 26-godišnji atletičar je to učinio u sportu koji je bio njegov drugi izbor.

Iako se kao tinejdžer takmičio u sprintu, on je kasnije otkrio skok u dalj, da bi se trkama na 100 metara vratio tek kao senior, 2018. godine.

Konačno, on uopšte nije bio sprinter sa naročito brzim rezultatima - po prvi put je istrčao ovu deonicu ispod 10 sekundi tek početkom ove godine.

Njegova priča je izuzetna - sportista koji je pronašao sebe u kasnijoj fazi karijere u zemlji koja baš i nema pedigre sprinterskih postojbina, ali koji je oduvao konkurenciju.

Međutim, Džejkobsov podvig pokazuje i neke stvari oko kojih obično grešimo kada procenjujemo talente sportista.

Hokejaška studija Tompsona i Barnslija je takođe otkrila da je većina igrača lige bila rođena u prvoj polovini godine.

Moguće je da su mlađi igrači, umorni od borbe sa onim nešto starijim, tokom vremena lakše odustajali.

Relativni starosni efekat je već bio poznat iz studija napravljenih sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Deca koja su u okviru svoje akademske godine bila starija, obično su postizala bolje rezultate od mlađih saigrača.

(akođe, mlađi igrači su češće patili od psihijatrijskih poremećaja, iako ti rezultati nisu bili poznati do 2000. godine.

Nekoliko godina kasnije, Tompson i Barnsli su objavili još jedno istraživanje u kojem su otkrili slične odnose među 837 bejzbol igrača u profesionalnoj MLB ligi.

Naknadne studije su sugerisale da se relativni efekat može primeniti i na košarkaše, rukometaše, fudbalere i ostale sportiste.

Ipak, čini se da on nije imao uticaja na stonotenisere i mlade plesače.

U stvari, prema jednoj studiji objavljenoj 2020. u kojoj se posmatra 12 sezona omladinske selekcije fudbalske akademije Ekseter Sitija, najmlađi igrač - ukoliko je prošao kompletan ciklus u omladinskoj školi - imao je četiri puta više šansi da potpiše profesionalni ugovor od starijih.

Oni mlađi igrači koji završe ovu fudbalsku školu imaju više šansi za uspeh.

Sportisti koji fizički ranije sazru bolje se kotiraju kod trenera iz očiglednih razloga; oni su viši, brži i jači od vršnjaka.

A trenere naročito privlače igrači koji se fizički izdvajaju od ostalih.

U knjizi Sokernomiks, autori kažu da skauti radije preporučuju plavokose igrače, kao da im nešto svetlija kosa pomaže da se više ističu na samom terenu.

Ali na duge staze, ovaj fokus na najveće igrače može da zavara.

Na univerzitetu u Egzeteru, Kreg Vilijams, profesor pedijatrijske fiziologije primećuje da mlađi igrači imaju više šansi za uspeh kada se posmatra duži vremenski period.

"Zbog toga što nemaju prednost u snazi, manji igrači moraju potpuno da se oslone na druge veštine i da rade na kontroli lopte i radu nogu.

Oni takođe mogu da dodatno razviju strategiju i taktiku koja će se odnositi na protivnikove slabosti", kaže Vilijams.

Tako da, kada odrastu i kada fizički sustignu svoje vršnjake, oni su u boljoj situaciji da postanu profesionalci.

Oni sportisti koji kasnije sazru, kao Džejkobs, nisu neuobičajena pojava u sportu.

Među vrhunskim biciklistima, samo njih 29 odsto je uopšte učestvovalo na juniorskim prvenstvima sveta.

Od svih sportista koji su učestvovali na Olimpijskim igrama u Atini 2004, samo njih 44 odsto je imalo svoj internacionalni debitantski nastup u juniorskim danima.

Većina je svoje prve međunarodne nastupe imala sa 22 godine u proseku, a da pritom ne postoji nijedna indikacija da bi im raniji počeci dali veće šanse za uspeh.

Ipak, nisu svi sportovi naklonjeni onima koji kasnije sazrevaju.

Prosečno doba u kojem olimpijci počinju treninge specifične za njihove discipline je 11,5 godina.

Za plivanje i hokej na ledu, ta granica se nalazi na 8,1 i 8,9 godina. Za ovakve sportiste idealni su veslanje (15,4), streljaštvo (15,3) i atletika (14).

Ovakvi sportisti, nalik Džejkobsu, čiji uspesi u njihovim sportovima stižu nešto kasnije, verovatno su trenirali različite sportove u mladosti.

Odabir jednog sporta, pa čak i uspesi u njemu u ranim godinama, nema nikakve veze sa eventualnim kasnijim rezultatima.

Ali veštine stečene u više različitih sportova mogu da daju šansu sportistima da se kasnije u karijeri sa uspehom oprobaju u nekoj drugoj disciplini.

Čak i u elitnim sportovima, događa se da sportisti koji su favorizovani pokazuju ponekada čudno ponašanje.

Dominacija nekih zemalja u određenim sportovima možda ima veze i sa time kako se kreira tabela osvajača medalja na Olimpijskim igrama, kaže Džon Revilak, ekonomista sa univerziteta Aston.

Ako ste specijalista, to može da vam pomogne da napredujete na tabeli.

Tako, na primer, velodromski biciklizam u muškoj i ženskoj konkurenciji daje ukupno 12 zlatnih medalja.

Udvostručavanje biciklističkog bilansa je bila strategija britanskog olimpijskog tima nakon izgradnje velodroma u Mančesteru zbog Igara Komonvelta 2002. godine, kaže Revilak.

Biciklizam u dvorani je, sa investicijom od 34,7 miliona evra, drugi sport u koji se najviše ulagalo, a u kojem su se Britanci takmičili na Igrama u Tokiju, odmah iza veslanja (koje nudi čak 14 zlatnih medalja).

Trećina svih zlatnih medalja koje je Velika Britanija osvojila na igrama 2016, stigla je od veslanja i biciklizma, dok su Igre iz 2012. imale 41 odsto udela u ukupnom broju medalja za Britaniju.

Revilak u nekim još uvek neobjavljenim istraživanjima kaže da način razmišljanja o medaljama rađa i neke iznenađujuće rezultate.

Postoji nekoliko korisnih elemenata koje vam donosi domaćinstvo: lokalno poznavanje terena (i mogućnost da trenirate na njima), domaća publika, ali i činjenica da zemlje domaćini mogu da lobiraju oko spiska sportova koji će se naći na Igrama.

Iako su bejzbol i softbol već imali svoje mesto na Olimpijadama, nije nikakvo čudo što ih je Japan ponovo želeo na Igrama u Tokiju.

Naravno, ove godine je prednost domaće publike bila izbrisana zbog praznih stadiona u Japanu.

Iako su sportisti možda i navikli na nastupe pred praznim tribinama, to ipak može da ima uticaja na rezultate.

U studiji koja se bavila fudbalskim mečevima koji su se igrali iza zatvorenih vrata u Engleskoj, nedostatak podrške klubovima kada su igrali na svom terenu nije imao preveliki uticaj na to ko je i koliko golova postizao, ali je zato istraživanje pokazalo da se smanjio broj žutih kartona koje je sudija davao igračima gostujućih timova.

Moguće je da prisustvo publike predstavlja dodatni pritisak na sudije da gostima pokazuju kartone, ali ne i domaćinima.

Bez tog pritiska teže je uticati na arbitre.

I dok prednost domaćeg terena može da pomogne nacijama da postižu bolje rezultate od očekivanih, Igre u Tokiju su možda predstavljale i neku vrstu anomalije za Japan, s obzirom na okolnosti.

Svejedno, niko nije bio iznenađen pojedinim autsajderskim pričama i sa ovih Igara.

Sportista koji kasnije sazrevaju ima mnogo više nego što mislite.

Pogledajte video o čoveku koji hoda na kanapu 70 metara iznad tla

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...