Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snovi na ognjenoj postelji
Mada su rodne uloge odavno podeljene, narodno karnevalsko prerušavanje u lik suprotnog pola bilo je kao subverzivni čin u kojem su učesnici iznova preispitivali društvene, ekonomske, profesionalne i rodne (gender) odnose koji su vladali u realitetu svakodnevice krajem srednjeg i početkom novog veka
ŽENA U SREDNJEM VEKU
Nemački putopisac Stefan Gerlah zatekao se na Petrovdan 1578. godine u jednom selu u blizini današnje Bele Palanke i kao retko ko iskoristio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ovu, za nas, srećnu okolnost da ostavi iscrpan i veoma živ opis jedne lokalne svetkovine. Njemu, kao učenom protestantskom teologu, nisu promakla osnovna društvena i rodna shvatanja koja su preovladavala u lokalnoj sredini. Naime, tokom crkvene službe bogatiji i stariji muškarci stajali su bliže oltaru i u središtu crkve, dok su žene, pošto je crkva bila mala, uglavnom stajale napolju i odatle pratile liturgiju.
Pošto su bile relativno daleko od centra zbivanja, a jezik crkvenih knjiga nije svim vernicima bio podjednako razumljiv, one su međusobno razgovarale i pričale o najobičnijim stvarima, kao da se ne nalaze na liturgiji. Gerlah je svojim opisom ukazao na opšte predrasude koje su vladale o ženskoj pobožnosti koja se smatrala slabijom od muške. Ona je na sličan način predstavljena i u kanonskom pravu sa svojom hiljadugodišnjom tradicijom: žene su te koje u crkvi pričaju i zapitkuju muškarce. Izvesna opšta obeležja, kao što je neposedovanje koncentracije, samodiscipline ili možda „nedostatak" pobožnosti i sl., svela su se na rodno (gender) obeležje. Stoga, nije bilo neobično da se pojedini opšti ljudski gresi predstave u liku žene, kao što je na primer greh neodlaska u crkvu nedeljom zbog produžetka sna. U likovnoj umetnosti srednjovekovne Srbije pomenuti greh je predstavljen u vidu žene koja čvrsto spava na ognjenoj postelji.
Pohotan, pobednički ples
Posle zvanične crkvene službe seljani su, priča dalje Gerlah, u crkvenoj porti organizovali prazničnu gozbu na kojoj su se izdvojile grupe devojaka koje su u kolu plesale i pevale. Opisi devojačkih družina, koje uz pesmu i muziku plešu, relativno su česti kod putopisaca 16. veka. Devojke nisu plesale samo zabave radi, već su za svoja izvođenja od posmatrača tražile novac.
Za učene i literarne krugove srednjovekovne Evrope ženski ples je imao dvosmisleno značenje: bio je pohotan kao Salomin ples povodom pogubljenja Jovana Krstitelja, ili pobednički, kao ples Mirjam, sestre Mojsijeve. Na praktičnom planu svakodnevice, ples i igra smatrani su sumnjivim, pogotovo kada se radilo o mešovitom kolu. Igrači su neretko osuđivani kao „vražiji vojnici": „Koliko je žena u kolu, toliko je đavoljih mačeva i kopalja usmereno na Boga", grmi jedna propoved. Sveštenik koji bi se upleo u kolo sa ženama osuđivan je na post, metanija i gubitak čina. Hvatanje u kolo mladića i devojaka bilo je u lokalnoj zajednici prihvatljivo kao vid upoznavanja, ali su moralisti učene kulture u tome anticipirali znatno veći prestup od samog plesa.
Seksualni odnos između muškarca i žene bio je dvosmislen: produžavao je vrstu, ali je često vodio u blud. Evu prati večito prokletstvo „prvobitnog greha". U slikarstvu renesanse, kao na slikama Mazača ili Paula Učela, zmija sa drveta saznanja dobra i zla ima glavu žene. Svaka pristojna i plemenita gospa trebalo je da na javnom mestu svoju glavu prekrije velom ili maramom, u skladu sa propovedima apostola Pavla. U nauci je odavno postavljeno pitanje da li su navedeni stereotipi proizvod straha klerikalne, monaške i intelektualne kulture (koja je uglavnom muška) od ženske seksualnosti. U crkvenom slikarstvu Evrope paklene muke bludnica često su predstavljene zmijama koje ih ujedaju za delove tela kojim su zgrešile, ili ih pak na sličan način muče đavoli.
U praktičnom životu, brak je za muškarca i ženu trebalo da bude pribežište od telesnog greha. Međutim, kako su brakovi sklapani i rastavljani prema porodičnim ili ličnim interesima, nije bilo uvek jednostavno održati bračnu vezu. Crkvene i svetovne vlasti, kao što je predstavljeno u Žičkoj povelji iz treće decenije 13. veka, na različite načine pokušavaju da sačuvaju bračnu zajednicu, preteći duhovnim i materijalnim kaznama. Međutim, u istom dokumentu prepoznaju se i široko rasprostranjene predrasude patrijarhalnog društva. Svojevoljno napuštanje muža od strane žene smatrano je ne samo kao prestup, već i ludost, a napušteni muž imao je pravo da se zadovolji i telesnim kažnjavanjem žene ukoliko ona nije mogla da plati kaznu, ili da je pak udalji od sebe i proda!
Malj za veštice
Oko 1300. godine inkvizitoru u francuskom selu Montaju bilo je važnije ispitivanje jeretika nego potraga za vešticama, ali je krajem 15. veka objavljen „Malj za veštice" kojim je otpočela masovna histerija. Postoji pretpostavka da je jedan od uzroka mogla biti sve veća podvojenost muške populacije koja je pohađala zvanične parohijske škole koje su se u Evropi počele uspostavljati od tog vremena, za razliku od žena koje su i dalje ostajale u kući, prenoseći svoja tradicionalna znanja i veštine. Na jugoistoku Evrope, u pravoslavnoj crkvi progon veštica nije poprimio oblik inkvizitorskih mučenja i lomača kao u katoličkim i protestantskim sredinama. Ipak, žena-veštica i dalje je bila sa one strane zakona, ali joj je od crkve pretila „samo" kazna višegodišnje epitimije. Početkom 18. veka gradić Risan u Boki Kotorskoj bio je ozbiljno uznemiren većim brojem obolele dece, što je izazvalo sumnju u pojavu veštice. To je prouzrokovalo više neprijatnosti ženama koje su prethodno smatrane za isceliteljke koje pružaju lekarske i veterinarske usluge.
Ukoliko je ženi kao simbolu telesnosti i seksualnosti mesto bilo u paklu, osnovni društveno prihvatljiv model bio je žena-majka. U zvaničnoj i narodnoj pobožnosti on je predstavljen u liku Bogorodice koja u naručju drži malog Hrista. Zaštitnica svakom muškarcu i ženi, ona bdi nad srećom porodilje i njene bebe, dok je njena majčinska blagost suprotstavljena pravdoljubivom Bogu: zajedno sa sv. Jovanom Krstiteljem ona moli Gospoda za oprost grešnom čovečanstvu. Narodna kultura bila je sklona da umnoži ponuđene modele, što je u jugoistočnoj Evropi imalo za rezultat široko rasprostranjeno poštovanje sv. Petke i sv. Nedelje neretko predstavljenih kao majka i ćerka. Pobožne i pune hrišćanskih vrlina, one su se nalazile na istom zadatku: zaštita, isceljenje i posredovanje kod Boga radi milosti prema grešnom čovečanstvu na Strašnom sudu.
Model dvorske ljubavi
Ipak, model majke nije mogao uvek da odgovori na različite društvene uloge žene, te se u laičkom, viteškom svetu razvio model „dvorske" i „viteške" ljubavi i kurtoaznog ponašanja zasnovanog na platonskoj ljubavi i seksualnoj suzdržanosti. Međutim, kada je žena izlazila iz uloge majke, neveste ili obožavane i nedostižne supruge seniora, da bi učestvovala u oblastima javnog života kojim dominiraju muškarci, ona je vrednovana prema muškim obrascima. Hvaleći političko umeće kneginje Milice u godinama posle poraza na Kosovu, Grigorije Camblak ističe da je ona zapravo posedovala osobine jednog muškarca. On kneginju ne ubraja u žene, uostalom kao ni mnoge hrabre junakinje Starog zaveta, već je naziva muškarcem: „Ne srdite se što ženskoj slabosti muško podajem ime". Sa druge strane, u narodnoj kulturi razvilo se uverenje da iza nepopularnih mera vladara-muškarca stoji zla žena. Takav je čuveni mit o „Prokletoj Jerini", supruzi despota Đurđa Brankovića koji je u relativno kratkom vremenu podigao Smederevsku tvrđavu opterećujući podanike teškim kulukom.
Kao što vidimo, rodne uloge već su odavno bile podeljene. Ipak, zabuna se mogla dogoditi na svetkovini, i to na onoj karnevalskog tipa. Reč je o veoma starom folklornom običaju preodevanja u odeću suprotnog pola. Muškarci bi se oblačili kao žene, žene prerušavale u muškarce, radi plesa, zabave, igrokaza ili šale na pozornici svetkovine. Ozbiljni i učeni posmatrač, koji je na literarnom planu iz različitih predrasuda mogao da prihvati „travestiju", navedenu svetkovinu smatrao je neprimerenom, verovatno i društveno opasnom. Izgledala je kao subverzivni čin u kojem su učesnici iznova preispitivali društvene, ekonomske, profesionalne i rodne (gender) odnose koji su vladali u realitetu svakodnevice krajem srednjeg i početkom novog veka.
Dr Stanoje Bojanin
[objavljeno: 08/03/2008]
