Izvor: Vesti-online.com, 19.Sep.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slučaj plišanog medvedića

- Zar su morali baš u našu zemlju? - suznih očiju me je pitala ćerka, dok je u kesu sa iscrtanim srcima pakovala plišanog medvedića.

U školi su zamolili da svako dete, prema svojim mogućnostima, donese igračku, bojice, sveske, bilo šta što može da olakša paćeničke dane migrantske dece smeštene u prihvatne centre.

Zaista, nisam znao šta da odgovorim. Da li su baš morali kod nas? Ko ih je ovamo usmerio? Ubice svetskih razmera koje su bombama posejale blagostanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << širom Bliskog istoka i pokrenule biblijski talas očajnika?

A, ko drugi?

Sada je najlakše reći da mi s tim nemamo ništa i da ne damo svoje medvediće tamo nekim Arapčićima koje, kako Atilini vrli i humani potomci tvrde, roditelji guraju na žilet-žicu, pred puščane cevi i u suzavac, sve da bi probudili samilost svetskog mnjenja i probili se u obećani Dojčland ili neku drugu zemlju blagostanja.

Nije Srbinu u genima da šutira nevoljnika, ma koliko neki pokušavali da dokažu kako smo daleko od svetaca i da smo zli i pokvareni koliko i bilo koji drugi narod pod kapom nebeskom. Džaba se kroz medije provlačila priča kako u talasu očajnih bauljaju čitavi bataljoni islamista koji će nas dizati u vazduh na proputovanju na Zapad, čisto da ostanu u formi do krajnjeg odredišta.

Mnogi Srbi, srećom, i dalje radije daju prednost srcu nad hladnim razumom, koji ima osobinu da surovost pravda stvarnim ili izmišljenim baucima.

Zato je izvesni vlasnik pekare blizu glavne autobuske stanice u Beogradu dospeo na stub srama, pošto je studentu zabranio da kod njega kupuje pecivo, jer je saznao da ga je nosio izbeglicama u obližnjem parku.

Školski policajac Slaviša, potresen do srži, pričao je kako je dve noći dežurao baš pored tog parkića prenatrpanog šatorima.

- Tuga, brate rođeni... Dečica ovako mala, bosa, blato... Noć. A, kiša pljušti. Dođem ovde u školu jutros, pogledam ovu našu decu, pa pomislim: daleko bilo, šta bi ona radila da krenu u nedođiju - priča, pa pomiluje prvačića:

- Ajde, ajde, požuri, ušla učiteljica!

Narod koji je živ klan, a nedoklan, proterivan, satiran, čerečen, takav narod mora da ima srce za stradalnike. Da podeli, ako treba, koru hleba. Pa makar ga nazvali ludim, jer hrani guju u nedrima i širom otvara, o strahote, vrata islamu, dok na braniku hrišćanstva stoje potomci Atilinih Huna. Narod tvrdoglavo neće da mrzi te mučenike, mada opskurni časopisi prekopavaju po Nostradamusovim proročanstvima i vrišteći citiraju kako će "reka nevernika preplaviti Evropu".

Ovakva Evropa bolje nije ni zaslužila. Hrišćanska Evropa? Sa pedofilskim klerom i izlivom gej propagande u mozak? Evropa koja diže pendreke na ustravljenu decu i pred njima razmotava žicu koja seče do kosti neželjene, prljave goste?

Evropa je odavno mrtva, mrve ljudskosti na njenom stolu su samo izuzetak u moru pohlepe, sebičnosti i racionalnog zverstva. Tamo hrle samo očajnici, duboko uvereni da je Orban, taj moderni Bič božji, zlikovac, a Angela dobra vila, čije ime nadevaju svojoj novorođenoj deci.

Ne plači, ćero. Obradovaće taj medvedić neko detence pod šatorom, pa makar se ono jednog dana toga i ne sećalo.

Bog sve vidi, to je sasvim dosta.

Nastavak na Vesti-online.com...