Izvor: Politika, 02.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodan najzad slobodan
Dogodiće se ono što su generacije slobodoumnih ljudi čiji kulturni koreni potiču sa ovih prostora, decenijama priželjkivale: Slobodan Jovanović biće najzad sudskom presudom rehabilitovan i oslobođen žiga ratnog zločinca. Tako će se definitivno završiti "Hronologija jednog osporavanja" kako je člankom u "Borbi", decembra 1989, označen pokušaj da se pomeri tačka oslonca "pravde" prema Jovanoviću koju je, književnik Radovan Zogović još, onako ostrašćen, tek izašao iz pobedničkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << partizanskog rata, utvrdio svojim tekstom, takođe u "Borbi", ali 1946: "... S. Jovanović je bio mračnjački istoričar, šestojanuarski zakonodavac, jedan od začetnika i rukovodilac četničke saradnje sa okupatorom, "Z" – ideolog."
Živorad Stojković , kasnije priređivač Sabranih dela Slobodana Jovanovića u 12 tomova, na skupštini UKS, 22 decembra, časno i za to vreme još uvek hrabro, izgovara ove reči: "Slobodan Jovanović nije sarađivao sa okupatorom i zato predlažem da se izvrši revizija procesa Vojnog suda u Beogradu na kome je najveći srpski pravnik i istoričar, a ništa manje i antifašista, osuđen na 20 godina robije. Bila bi to prilika da izađu na videlo mnoga istorijska i sudska dokumenta ne samo o ovom procesu."
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Danilo Basta, čija je intelektualna autobiografija vezana za izučavanje dela Slobodana Jovanovića, u svojoj knjizi "Pet likova Slobodana Jovanovića" Beograd, 2003. u odeljku "Slobodan Jovanović kao analitičar totalitarizma", definiše da se početkom pedesetih godina XX veka, naučna misao okrenula jednom novom problemu, a u njenom središtu je pitanje totalitarizma. "Taj 'kratki vek' – piše Basta, na njegovom izmaku, kako su ga neki istoričari nazivali i za koje je on trajao od 1914. do 1989. godine, bio je, ipak, dovoljno dug da se u njemu ispolje sve strahotne posledice totalitarnih diktatura – komunizma, fašizma i nacizma."
Jovanović se odmah uključio u raspravu o totalitarizmu, jer, kako tumači Basta, on je sa seizmografske istančanosti svoga duha i oštrine svoje moći zapažanja, bio, tako reći "predodređen" da pronikne u prirodu i pojavu totalitarne države.
Tokom skupa posvećenog delu Slobodana Jovanovića u SANU 1998. opet sa ciljem da se ukaže na značaj dela Slobodana Jovanovića, 50 godina od njegove smrti, Desimir Tošić konstatuje da Slobodan Jovanović kao predsednik vlade u Londonu nije imao nikakve nezavisne mogućnosti sabiranja i kontrolisanja informacija koje stižu iz zemlje, zato što Britanci ne dozvoljavaju Jovanoviću da vlada neposredno saobraća sa svojim ministrom vojnim u zemlji, Mihailovićem, osim, isključivo, preko njih.
Dalje nabrajanje analitičkih tekstova o životu i delu Slobodana Jovanovića nije predmet ovog malog novinskog članka.
Međutim, ovde se postavlja suštinsko pitanje šta će se zaista promeniti u shvatanjima i obrazovanju naše najšire publike kada tema rehabilitacije Slobodana Jovanovića prestane da bude prvorazredna, više ne politička već čaršijska intriga i kada delo Jovanovića bude tamo gde mu je i mesto, u istoriji i književnosti. Da li će, kako to kod nas obično biva – sve otići u zaborav jer je "problem rešen". Ko još iz ove populacije uopšte nešto zna o Živoradu Stojkoviću, o surovim vremenima koje, na žalost, oličava odnos pisca Zogovića prema Jovanoviću, ko zna još poreklo imena Slobodan kad ankete pokazuju da je popularniji onaj drugi Slobodan iz Haga. Da li će tome doprineti i država koja ovog enciklopedijskog čoveka, rodonačelnika imena Slobodan, neće promovisati u nacionalnu veličinu tako što će rekonstruisati nastavne programe, čijim bi intelektualnim stazama trebalo da hodaju sve generacije iole obrazovanih Slobodanovih sunarodnika .
Ovu sumnju podstiče i činjenica da se ovih meseci u Beogradu pojavila dokumentarna knjiga i CD "Autobiografije uživo od Slobodana Jovanovića do danas" sa jedinim snimkom glasa Slobodana Jovanovića iz 1943. Pa koga bi još i to zanimalo kad ovom izdavačkom poduhvatu, pažnju nisu posvetile ni kulturne redakcije dnevnih listova, ni prestoničke televizije, ni biblioteke u Srbiji, ni Advokatska komora, čiji predsednik "vodi spor" oko rehabilitacije, ni lokalne radio stanice kojima se kao na dlanu servira gotov proizvod, plod koji samo treba ubrati.
Hoće li nas čin rehabilitacije osloboditi odgovornosti pred samima sobom, kako smo dužni da ovom vrsniku Vuka i Dositeja omogućimo prohodnost van naučnih krugova, među običan svet. Tako bi bar neko imao znanjem da se pohvali. Jer ako tako ne bude, ako taj Jovanović ne dođe na pravo mesto u nacionalnoj kulturi, i dalje će novine kojima je udarna vest "Obesila se u crkvi", biti najčitanije u Srbiji.
Dakle, profesore Jovanoviću, Vi ste svoje uradili, a sada je prilika da prihvatimo šansu koju ste nam pružili.
novinar Radio Beograda
[objavljeno: ]
