Izvor: Večernje novosti, 20.Jan.2017, 17:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sloboda je radno mesto

Pravo na rad na margini je većine organizacija za zaštitu ljudskih prava BEZ ikakve sumnje, pravo na rad bi trebalo da bude u samom vrhu prava čoveka, ako se osnovna ljudska prava uopšte mogu rangirati. Podrazumeva se (valjda) da svaki čovek u civilizovanim državama mora imati sva prava koja su propisana Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN. Pored prava na rad to su još pravo na život, obrazovanje, socijalnu sigurnost, učešće u kulturnom životu, slobodu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << od torture ili svirepog tretiranja, slobodu veroispovesti, mišljenja i izražavanja. Već Evropska deklaracija o ljudskim pravima ne govori o pravu na rad, već samo pominje zabranu ropskog i prinudnog rada. Logično, jer se se upravo iz zemalja EU najčešće čuju kritike Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN, jer te države smatraju da određena "ekonomska prava" ne mogu biti ljudska prava, jer moraju biti obezbeđena od strane drugih, putem prisile(?) kao što je na primer oporezivanje. Pritom, tu "prisilu" ne svrstavaju u kršenje ljudskih prava. Svejedno, Univerzalna deklaracija je na snazi i sva ta prava treba poštovati. Kao i ona "dodatna" koja se nalaze u Evropskoj deklaraciji, kao što je zabrana diskriminacije po bilo kom osnovu. Pravo na rad garantovano je i Ustavom Srbije. Paradoks je, da se poslednjih decenija pravo na rad, odnosno pravo na zaposlenje i zaradu, našlo na margini interesovanja velike većine organizacija za zaštitu ljudskih prava. Praktično, ono je ostalo bez mentora ili nekog organizovanog oblika udruživanja koje bi stalo iza armije nezaposlenih ljudi u velikom broju zemalja, kojima se time ugrožavaju sva ostala ljudska prava. To nisu ni sve slabiji sindikati, kojima je interesni fokus na uslovima zaposlenih radnika, a manje ili nikako na pravu na rad nezaposlenih. Prosto je neverovatno da se, namerno ili slučajno, zanemaruje činjenica da čovek bez posla nije slobodan čovek i da mu se time ugrožavaju sva ostala prava. Nije preterano reći, da mu se tako ugrožava čak i pravo na život u zemljama sa nikakvim ili minimalnim socijalnim davanjima, a takvih je većina u današnjem globalnom svetu. Srbija je u grupi zemalja koje idu putem integracija u EU, ali je za nevericu da ne postoji niti jedan uslov, poglavlje ili direktiva EU o gornjem limitu nezaposlenih u Srbiji, bez kojih se ne bi dalje moglo ići u EU integracije. Bar nešto slično insistiranju kao kod uslova za poštovanja manjinskih prava, obaveznih privatizacija javnih preduzeća, eko-standarda, stanje u medijima itd. Dakle najvažnije egzistencijalno ljudsko pravo, nije ni u vidokrugu EU, koja slovi za ekonomski i društveni prostor sa najvećim stepenom poštovanjem ljudskih prava u svetu. Što se tiče NVO i njihovih zalaganja za ovo pravo, stvar je još drastičnije nepovoljnija po ovo elementarno ljudsko pravo. Niti jedna NVO (ili se za nju ne zna u javnosti) se ne bavi pravima pripadnika građana koji nemaju posao niti primanja "dakle onih bez prava na elementarnu egzistenciju. Jednu kategoriju nezaposlenih čak ni zvanične državne statistike ne uzimaju u obzir kod prikaza broja onih koji (ne)rade i to se uklapa u opšti trend o kome govorimo. Ta posebna kategorija de fakto nezaposlenih radnika van evidencije su takozvani "obeshrabreni radnici". Ovaj pojam se odnosi na osobe koje žele posao, raspoložive za rad ali su odustale od aktivnog traženja posla. Oni nisu prijavljeni ni na biroima zapošljavanja" jer ne veruju da posao mogu naći. Razlozi za to su vrlo različiti, a najčešće su povezani sa situacijom na tržištu rada. Veliki broj njih ne traži posao jer smatra da na datom području ili trenutku za njih nema odgovarajućeg posla, da nemaju potrebnih kvalifikacija, da su premladi ili prestari... U zemljama tranzicije, razlog za obeshrabrenost često se pronalazi u nameštenim konkursima za posao (naročito u državnom sektoru), uslovljavanju partijskom ili sličnom klanovskom pripadnošću, i uopšte nepoverenjem u pošten odnos "sistema" u ovom segmentu. Šteta, jer obeshrabreni radnici predstavljaju neiskorištene radne rezerve, posebno što ih najčešće nalazimo među kategorijama od posebnog socijalnog interesa, poput mladih osoba koji tek treba da rade, žena ili starijih osoba kojima ostaje nekoliko godina do starosne penzije... Izgleda da je od ovih razloga, većini država preči "povoljniji" statistički rezultat koji ide ka javnosti. Šta je onda svrha prava na rodnu ravnopravnost ako nemate posao i obezbeđenu minimalnu egzistenciju? Šta vam znače ostvarena prava nacionalnih manjina, ako nemate prihode da školujete decu? Čemu prava na seksualnu različitost ako ne možete da platite stan, jer nemate posao niti primanja. Šta da rade porodice koje se probude sa saznanjem da nemaju novca za doručak svojoj deci, a formalno imaju sva garantovana ljudska prava? Što reče nedavno jedan otpušteni radnik na nekom protestnom skupu: "Robovi nisu možda bili slobodni, ali su imali šta da jedu".

Nastavak na Večernje novosti...