Izvor: Politika, 17.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Školski pribor
Teza o večnosti narkobande nije samo domaća. Ali, svaka ozbiljna država ima otvorenu strategiju obračuna sa tim sindikatom apokalipse. Uvek u nadi da će ih jednom dokrajčiti
Bauk narkomanije kruži Srbijom. Od drugih velikih briga zaboravili smo na decu i slobodno je prepustili čarima belog praha. Od toga najgori deo Srbije živi, a najbolji umire. Dečaci i devojčice, rođeni nekoliko godina pre bombardovanja, svoje prve džeparce daju za „čarobnu travu" kako bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još na početku života iskusili nedostižno.
Već sa četrnaest, mnogi od njih su oprobani „šmrkači", a neki od njih će umreti kao tinejdžeri, u sudnjim mukama i bez pomoći, pre toga izbodeni poput krojačkog jastučeta, uništeni i neprepoznatljivi.
Seća li se još neko „Sablje" i njenih učinaka? Tada su ljudi iz elite tvrdili da je vanredno stanje idealno za vršenje vlasti, pa jedino onda mogu bez muke da rade svoj demokratski posao. Sečivo je svakako zakačilo i dilere narkotika, novu sortu radnika koji su se po Srbiji razmileli kao misionari zanosne smrti.
Iz tog vremena ostaje antologijska izjava ministra policije, upućena srpskoj javnosti. Otprilike, policija je pohapsila sve viđenije bosove narkomafije. Tako je distribucija bukvalno svedena na nevažnu simboliku. Ostaci bande su se, valjda, u opasnom škripcu razbežali pred isukanom pretnjom antinarkomanske sablje.
Ali ministar nije želeo da se hvali, nego samo da upozori. Narkomani koji su ostali bez dilera, a tako i bez sledovanja, postali su nervozni i razdražljivi. Ako nisu namireni, kazao je nezaboravni ministar Dule, onda čine bilo šta da bi se domogli droge: napadaju, otimaju, ubijaju.
Najstrašnija razbojništva ili zločini prema bližnjima izazvani su „krizom nedostižnosti nasušnog"! Reč je, dakle, o masovnoj apstinencijalnoj drami, koja je, na sreću, ubrzo prestala. Tako što su se majstori vratili, ili su umesto njih stigli novi. Taj korov je neuništiv, poput ambrozije.
Teza o večnosti narkobande nije samo domaća. Ali svaka ozbiljna država ima otvorenu strategiju obračuna sa tim sindikatom apokalipse. Uvek u nadi da će ih jednom dokrajčiti. Ta vrsta nade često je ugašena zapuštenom policijskom korupcijom, kojom se revnosno čuvaju najprohodniji kanali. I oni su sačuvani.
Svaki veliki grad na svetu ima po jednog malog Eskobara. Svaki takav Pablo ima policajca u koga se može pouzdati. Bez zaštite države, makar se ona sastojala u opstrukciji nesolidnih i lakomih službenika, narkokarteli bi tavorili u istinskoj ilegali. Tako ispada da bez loše države nema dobre narkomafije, i ova se tvrdnja sasvim dobro čuva od lakog negiranja.
U Srbiji su dileri narkotika bukvalno ušli u osnovne škole. Dobro znaju da su tamo njihove najnaivnije mušterije, koje će, kad se „navuku", postati revnosni kupci đubreta koje im se nudi. Svaki direktor i razredni starešina radije će negirati strašnu istinu: „Naša škola, molim vas, ima ugled, naši đaci su dobra deca, ako ima nemilih pojava, onda su to zapušteni, pojedinačni slučajevi!"
Druga je stvar to što đaci već od šestog razreda piju kao svatovi. To se baš i ne može sakriti, ali pijanstvo lakše prođe od overdoziranja. Mada eksperti kažu da je to druga strana iste kolajne: lagodni đački pristup u lebdeći svet fantazmagorije. Ali rakija je dostupna svakome, a prah nije.
U životu sve valja probati dok ne bude kasno. Zato neki „beli pedagozi" za početak daju besplatne doze i grozne mešavine. Kasnije sve ide lako, sve dok roditelji poslednji saznaju. Da, bilo je to mirno, darovito dete, bavilo se sportom, živelo je zdravo. Ne znamo gde smo pogrešili!
Možda nije bilo greške. Nego samo naopaki proces uljuđivanja i vrednosnog sazrevanja. Važno je ne biti „gori" od drugih i iskusiti ono što drugi već jesu. Mnoga deca ne veruju u svet koji su im izgradili roditelji. Niti u vrednosti koje im se nude u neprekidnom iščekivanju očaja. Zbog toga tako lako kreću u susret strašnim opitima, gde ih, na drugom kraju čekaju lakomi i nemilosrdni lovci na dečje duše i glave.
Srpska policija ima sjajnu zbirku fotosa, za istoriju i arhivu. Tamo su uslikani olisičeni mafijaši, sami po sebi dokaz trijumfa javnog reda. Carinici ponekad otkrivaju dupla dna i vade pakete pune droge. Svaka im čast! Ipak smo najveću gomilu videli u bunkerima Komercijalne banke, količinu dovoljnu da bar mesec dana svi evropski ovisnici budu mirni kao jagnjad.
A ipak, policija, koja uglavnom sve zna, ne zna koji su srpski Eskobari, ili kako se već zovu po naški. Jedino kad se ustrele međusobno, redovno zbog kontrole teritorije, ili osnovne škole, saznamo da su to bili prodavci praha manjeg značaja.
Nemoć policije pred voždovima koji određuju puteve droge sasvim je vidljiva. Da li to oni ne mogu, ili ne žele da učine? Ili je nekome stalo da već otrovani srpski narkosi budu redovno namireni! Srpski ministar prosvete govori isključivo o Kosovu. Kad to bude rešio, možda će se okrenuti zatrovanim školama. Oko njih slobodno rade trgovci prahom, najdelotvornijom đačkom razbibrigom.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 18.02.2008.]
