Izvor: Danas, 25.Dec.2015, 20:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sistemska greška
Subotu, dan za kulturu, posvetićemo publicisti Marinku M. Vučiniću, kome će to biti drugo gostovanje u Famoznom za samo nedelju dana. Kakve veze - možda ćete se zapitati - imaju Marinko M. Vučinić i kultura? Eh, kakve? Mnogostruke. Marinko M. je neka vrsta kulturnog lakmus papira. Ako, recimo, vidite da Marinko osipa drvlje i kamenje na neku pojavu ili neku ličnost, možete biti sigurni da su ta pojava i ta ličnost nešto dobro i korisno, kao što možete biti sigurni da su pojave i >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ličnosti za koje se Marinko "zalaže" ili promašaj ili nešto još gore od toga.
Vučinić radi na veliko. I to u svim glasilima. Kad nije u domicilnom NSPM-u, eto ga u Danasu, kad nije i Danasu, eto ti ga u najstarijem dnevnom listu na Balkanu. Da još izlaze Komunist i Rad i tamo bi objavljivao. Konačno, kad malo bolje razmislim, to bi bilo sasvim u redu jer Marinko u izvesnom smislu i jeste tekovina Rada i Komunista, to jest njihovih izdavača - SKJ i Saveza Sindikata Ta dva glasila su - po nalogu izdavača - sistematski huškali seljačiće da se okanu zemljoradnje i da pozavršavaju fakultete, najčešće takozvanih društvenih nauka, što je za posledicu imalo da su na kraju propali i komunizam i sindikati i fakulteti i zemljoradnja. Kužite li dijalektiku, stari moju.
A što sam se ja toliko natovrzao na Marinka? Šta mi toliko smeta u njegovim tekstovima? Eh, šta? Pokušaću da objasnim. Smeta mi, na primer, to što Marinkovi tekstovi nisu napisani da bi nešto pojasnili (ili zamaglili, svejedno) nego zato da bi Marinkovo ime izašlo u novinama. On to očigledno voli, a gloduri mu - nežne slovenske duše, kakvim ih je Bog dao - rado izlaze u susret. To samo po sebi ne bi bilo problem, jedno ime u novinama manje ili više, no big deal, problem je što takvi tekstovi povećavaju ionako veliku entropiju.
Ovako nastaje entropija. Ako, recimo, Marinko neku pojavu detektuje kao "nemilu", on nikada neće objasniti šta je u toj pojavi nemilo, nego će pojavu samo opisati, a čitaocu prepustiti ibrećenje i cijukanje - ju, ju, ju. Sa druge strane, ako se nekoj, Marinku miloj pojavi, argumentima suprotstave "nemili" ljudi, onda Marinko iza glasa vikne - gušenje slobode mišljenja.
A ima li boljeg mesta za taj uzvik od Politike, pod mudrim rukovodstvom Ljilje Smajlovićke, majke slobode mišljenja, koja je onomad i "državni udar" proglasila slobodom mišljenja. Budući da nema, Marinko je argumente iznete protiv predloga Bojana Dimitrijevića za rehabilitaciju generala Nedića oglasio gušenjem slobode mišljenja. Nisam nešto primetio da je Dimitrijevićevo mišljenje u medijskom zapećku i držim da je dobro što je tako jer bi autoritarni antifašizam - koji bi osujećivao različitost mišljenja - bio jedva malo bolji od fašizma. Nevolja je u tome što je u Srbiji antifašizam izgleda moguć samo u autoritarnom sistemu.
