Izvor: B92, 19.Avg.2013, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siromaštvo je opasno ako se ne sprečava
Siromaštvo! Izgleda da sama ta reč zvuči prilično „opasno“, pa se u poslednje vreme u literaturi i praksi sve više izbegava. Koriste se moderniji izrazi: marginalizacija, socijalna isključenost, socijalna diferencijacija. Izbegavanje ove reči je, pored ostalog, posledica dominacije neoliberalističkih teorija i ideja o prirodi i uzrocima siromaštva, što sve zajedno ne doprinosi rešavanju problema.
Siromaštvo je jedan od najtežih i najsloženijih zajedničkih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << socijalnih problema svih društava. Podaci Svetske banke govore da u svetu živi 1,2 milijarde ljudi sa manje od jednog dolara dnevno, a 2,8 milijardi sa manje od dva. Oko 80 miliona dece je gladno...
No, ostavimo statistiku, znamo da se pomoću nje jedna pojava može prikazati na razne načine i iz različitih uglova. Umesto tumačenja pokazatelja, postavimo jednostavno pitanje: Šta je siromaštvo? I evo nas na klizavom terenu. Koliko teorija toliko i definicija; naučnici se spore o uzrocima, prirodi i validnim indikatorima siromaštva, kao i o merama i politici za njegovo smanjenje. I dok oni usaglašavaju stavove, ljudi umiru od gladi, jedva spajaju kraj s krajem, boluju od depresije, osećaja nemoći i poniženosti.
Nije mi namera da nabrajam definicije, podsetiću samo da se o siromaštvu može mnogo naučiti i čitajući Tolstojevu Anu Karenjinu i Gordost i predrasude Džejn Ostin. Ali, navešću definiciju siromaštva jednog mog prijatelja do čijeg mi je mišljenja stalo: „Siromašan je onaj čovek koji svake večeri rasklapa trosed da bi spavao.“ Uprkos beskrajnom sklapanju i rasklapanju postelje, taj moj prijatelj ima troje divne, obrazovane dece, istu takvu suprugu i uspešan je čovek. Nema spavaću sobu, ali u suštini nije siromašan (doći će, valjda, i ta soba na red!).
Legendarni bogataš Onazis (tzv. „truli bogataš“; zanimljivo je da se ne kaže i „truli siromah“) rekao je iz iskustva: „Kad neko tvrdi da novcem može sve postići, budite uvereni da taj nikada nije imao novac“. Siromašni su skloni da pridaju apsolutni značaj bogatstvu, zato što su izmoždeni siromaštvom. Ono pravo, „apsolutno siromaštvo“ ne da se sakriti, pa ga i nije potrebno definisati. Trebalo bi samo da se dela. To je polje za dugoročnu, dobro kreiranu socijalnu politiku.
Socijalni rizici, kao što su siromaštvo, nezaposlenost, dugoročno stanje depresije, bespomoćnosti i apatije, mogu postati i pretnja nacionalnoj bezbednosti, čemu nas uče i istorija i aktuelni događaji u svetu. Savremena nauka o bezbednosti odavno zna za međuzavisnost i uzročno-posledične veze na relaciji siromaštvo – nasilje – konflikt, nasilje – siromaštvo. Mladi koji žive u lošim socio-ekonomskim uslovima postaju potkupljivi i povodljivi. U teškom siromaštvu se zamori sve, pa na kraju i nada, vera i patriotizam. Klone duh, depresija stvara privid mira, ali ispod površine buja klica socijalnog bunta.
Šta činiti? Eto nas, konačno, kod najvažnijeg pitanja. Umeće kreiranja i vođenja uspešne socijalne politike, pa i ekonomije, jeste i da dugoročno prati efekte uvedenih mera, ali ne samo na jednu grupu građana, već na sve društvene grupe. Rezultati se ne vide odmah, ali ne treba ni čekati dugo; ako se tokom primene neka mera ne pokaže efikasnom, hitno je treba zameniti novom, boljom, efikasnijom. Veoma je važno, ako ne i najvažnije, da socijalne službe ne budu tek administratori, puki dodeljivači socijalne pomoći, ljudi koji i sami, katkad, siromaštvo smatraju sramotom. Jedina sramota – ako je to uopšte odrednica – jeste ne suzbijati siromaštvo radom. Siromašnima treba pomoći ukazivanjem na mogućnosti izlaska iz začaranog kruga, a to znači usredsrediti se na najmlađe, tako da deca siromašnih ne postanu koliko sutra siromašni roditelji uboge dece.
Kako prekinuti lanac, ponekad i višegeneracijskog siromaštva – to je osnovni zadatak sistema socijalne zaštite. No, za to su nam potrebne mnogo „jače“ socijalne službe, sa više ljudi drugačijeg znanja. Naši socijalni radnici su obrazovani za korisnike socijalnih prava i usluga iz perioda socijalističke Jugoslavije. „Novo siromaštvo“, novi problemi i sve ono što su nam globalizacija i godine iza nas doneli kao posledicu – da ne podsećamo na sve to opet ko zna koji put, radi očuvanja mentalnog zdravlja – zahtevaju nove i sasvim drugačije mere, ali i znanja i veštine profesionalaca u socijalnoj zaštiti. Na tome ubrzano radimo. Samo da nas je malo više...
I još jedna, čini mi se, bitna stvar: pravednija raspodela svega, rešavanje problema nejednakosti. Najbolji način da bogataši sačuvaju svoje bogatstvo jeste da povremenim prelivanjem svojih viškova razvodnjavaju siromaštvo i tako ublaže oštricu socijalnih razlika. Smanjenje nejednakosti i ubrzani rast nikako nisu u suprotnosti, već naprotiv, komplementarni.
Postoji još nešto što svi možemo da uradimo – socijalni kapital, solidarnost. Sigurno neće štetiti, a osećaćemo se bolje. Osvrnimo se oko sebe. Možda nekome treba naša pomoć baš u ovom trenutku. Da ne izgubimo i to što je besplatno!
Biografija
Brankica Janković, rođena u Čačku, diplomirani je pravnik – master i doktorant na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. Poslednjih godina radi u oblasti socijalne zaštite. Posebno se bavila problemima starijih građana. Objavila je više naučnih i stručnih radova. Prethodno je radila u oblasti obrazovanja i medija. Trenutno je na funkciji državnog sekretara u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike.
