Izvor: Politika, 01.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Singapur
I tu se može videti razlika između uspešnih privreda, u našoj priči to je Singapur, i neuspešnih, kakva je u svim dosadašnjim pričama bila Srbija. Prve su se još sedamdesetih godina prošlog veka odvažile na „bolne” strukturne reforme
Pošto su četvrt veka verovali da Evropa nema alternativu Srbi su, izgleda, zaključili da ih Evropa ophrvana krizom više toliko i ne privlači i spremni su da novi uzor potraže u dalekom i egzotičnom Singapuru. Ovaj grad, uostalom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nije loš primer. Remek-delo političkog inženjeringa legendarnog premijera Li Kvan Jua, grad na Malajskom poluostrvu je sedamdesetih godina postao poznat kao jedan od prvih azijskih privrednih „tigrova”. Iako, izuzev geografskog položaja i vrednih stanovnika, nema prirodnih resursa (čak i pitku vodu uvozi iz Malezije) postao je jedan od vodećih naučnih, tehnoloških, finansijskih i privrednih centara u svetu s nacionalnim dohotkom koji je 2012. godine iznosio 61.400 dolara po glavi stanovnika. Sa nešto više od 5,5 miliona žitelja nalazi se tek na 116. mestu u svetu po veličini stanovništva ali se po visini nacionalnog bruto proizvoda (326,7 milijardi dolara) nalazi na 41. mestu. Poređenja radi, Srbija sa 7,2 miliona stanovnika ima deset puta manji nacionalni bruto proizvod.
Dakle, ako sve to kvalifikuje Singapur za novi srpski uzor „bez alternative” mogli bismo se zapitati koliko je današnja Srbija daleko od tog uzora, odnosno, šta bi trebalo da uradi da ga dostigne? I tu počinju problemi. Pogled izbliza na ovaj graddržavu govori da je njegov privredni i socijalni model uspešan hibrid britanskog liberalnog kapitalizma i tradicionalne kineske kulture kakav, istina postoji i u Hongkongu, ali je teško ponovljiv bilo gde van ovog kulturnog okvira. Pogotovu ne u Srbiji koja ima urođenu odbojnost prema bilo kakvom obliku liberalizma i kapitalizma. O tome ovih dana svedoče ne samo sindikalne i političke blokade puteva i pruga koje prete da ponište ovogodišnji skromni privredni rast i rasteraju investitore nego i reakcije moćnih interesnih grupa i političkih stranaka već na samu najavu reformi koje predlaže novi ministar privrede.
Takvoj atmosferi doprinosi i sama vlada čije su prve mere pomalo zbunile i stručnu javnost koja misli da za uvođenje solidarnog poreza i povećanje PDV nisu bile potrebne ni diplome sa Jejla ni znanje Stros-Kana jer su za njih dovoljna i standardna uputstva Međunarodnog monetarnog fonda svojim klijentima. Njihova svrha je da stabilizuju javne finansije u zemljidužniku i osposobe je da otplaćuje dugove ali ne i da pokrenu njen razvoj. Susedna Hrvatska je svojevremeno uvela sličan porez (Hrvati su ga od milošte zvali harač) ali je kasnije od njega odustala. Ozbiljnije nedoumice izaziva povećanje PDV koje će, između ostalih, pogoditi strateški značajni IT sektor (Srbi ovakve poreze već dvadesetak godina nazivaju „namet na pamet”) i sektor trgovine i usluga koji su zahvaljujući nižim poreskim stopama poslednjih godina donekle oživeli i počeli da otvaraju radna mesta. U sličnim situacijama, Singapur je postupao upravo obrnuto podstičući one koji imaju perspektivu, otvaraju radna mesta i donose prihode i sebi i drugima (šta mislite: kako bi u Srbiji bila dočekana Li Kvan Juova ideja da bogate porodice imaju veći dečiji dodatak od siromašnih ne bi li se u njima rađalo više dece?).
Javnost je zbunilo to što će sredstva prikupljena solidarnim porezom (oko 200 miliona evra) biti dovoljna tek da najvećem srpskom gubitašu pokriju troškove nabavke gasa za ovu zimu i što će sredstva prikupljena povećanjem PDV (150 miliona evra) biti dovoljna tek da pokriju troškove održavanja proizvodnje drugog po veličini srpskog gubitaša. Posmatrači će otuda zaključiti da obe mere imaju simboličan (čitaj: politički) efekat ali, što je važnije, i da se njima delimično izlazi u susret i zahtevima MMF. Drugim rečima, to znači da Srbija namerava da se i naredne godine zadužuje i da bi bez aranžmana sa ovom organizacijom cena njenih kredita na svetskom tržištu bila još veća. Da loše vesti ne dolaze same potvrđuje i najnoviji izveštaj Svetske banke o uslovima poslovanja u kojem je Srbija pala za šest mesta (93. u svetu) i da se iza nje na zapadnom Balkanu nalazi samo još Bosna i Hercegovina (131. mesto). Prevedeno na svakodnevni jezik to znači da bi naredne godine u Srbiju moglo da uđe još manje investicija nego ove godine i da bi se stopa privrednog rasta ponovo mogla približiti nuli.
I tu se može videti razlika između uspešnih privreda, u našoj priči to je Singapur, i neuspešnih, kakva je u svim dosadašnjim pričama bila Srbija. Prve su se još sedamdesetih godina prošlog veka odvažile na „bolne” strukturne reforme, ukinule čitave privredne grane i okrenule se proizvodnji koja ima šanse na svetskom tržištu. Druge to nisu učinile zazirući od socijalne cene i političkih otpora i to u velikoj meri objašnjava promenu odnosa snaga u svetskoj privredi kojom danas dominiraju „tigrovi” poput Singapura i „zmajevi” poput Kine i evropskih socijalnih privreda koje je Pol Krugman svojevremeno označio kao muzej u kojem više i nema razvoja. Ukoliko Srbija zaista misli da joj Singapur može biti uzor trebalo bi da se zapita da li je spremna da likvidira „preostala preduzeća u tranziciji” (to jest privredne grane koje više nemaju šanse na tržištu), ukine veći deo postojećeg sistema subvencija i reformiše socijalna davanja. U suprotnom, za Srbe će Singapur i dalje ostati daleko i egzotično mesto u koje će možda svratiti u pauzi puta za Australiju.
Profesor Fakulteta političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 01.11.2013.
