Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simboličko nasilje
Evropska unija je postala najveća „građanska sila”. To je sila koja počiva na dva suštinska principa: principu legitimiteta (prihvatanju evropskih vrednosti) i principu izbegavanja politike sile (odnosi se samo na države koje prihvataju njene vrednosti). Ne treba gubiti iz vida i činjenicu da iza Unije kao „građanske sile” stoji američka vojna sila. Kao „građanska sila”, Unija više duguje američkoj vojnoj sili nego svojim institucijama. Vojna sila svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moć meri stepenom fizičkog nasilja, a „građanska sila” stepenom „simboličkog nasilja”. „Simboličko nasilje” je pojam koji u društvenu teoriju uvodi Pjer Burdije. To je blago, neosetno i nevidljivo nasilje koje počiva na poverenju i odanosti, pa čak i ljubavi, a ispoljava se putem komunikacije. Burdije ga koristi da bi objasnio svu lakoću vladavine muškaraca nad ženama. „Simboličko nasilje” ne tiraniše i ne razara toliko koliko zlostavlja.
U priči „Zlostavljanje” glavni junak je žena koju zlostavlja muž na jedan izuzetno ružan i nepodnošljiv način u prividno savršenom braku – Ivo Andrić priča o ženi uhvaćenoj u mrežu „simboličkog nasilja”. Ona nikome, pa ni svojim najbližim, ne može dokazati da život u čestitoj, bogatoj kući, uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog – može biti nepodnošljiv. „Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čini, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca”, zaključuje Andrić. Kroz sličnu ljudsku nesreću prolaze i građani Srbije. I oni su dovedeni u šizofreno političko stanje u kome ne mogu da brane svoje pravo, nego moraju, i pored toga što su žrtve, da uzmu na sebe lik krivca. „Simboličko nasilje” koje „građanska sila” vrši nad Srbijom paradigma je novog oblika postmodernog političkog nasilja. Po posledicama se ne razlikuje od ratnog ili revolucionarnog nasilja.
Zašto Evropa tako postupa prema Srbiji? Cilj joj je da sačuva novi svetski poredak koji počiva na ravnoteži američke vojne sile i evropske „građanske sile”. Taj poredak je zamenio onaj koji je počivao na ravnoteži vojnih sila iz vremena „hladnog rata”. Da bi opstala kao najveća „građanska sila” Evropa mora stati uz američku vojnu silu. Srbija trpi strašnu štetu i od jedne i od druge.
Primena „simboličkog nasilja” na Kosovu dokaz je da Unija ulazi u fazu „revolucionarnog nasilja”. Nakon Francuske revolucije iz 1789. i vrapci znaju da „zakon ćuti” (les lois se taisent) dok vlada revolucionarno nasilje. U ime revolucionarnog cilja Evropa krši međunarodno pravo. Tek kada njen revolucionarni zanos splasne, ona će na Kosovo gledati trezvenim očima.
Ne treba računati s tim da će Srbi „nemi od gađenja i ukočeni od stida” brzo zaboraviti Kosovo. Neće ostati nemi pred „simboličkim nasiljem”. Kosovo za njih nije „gotova stvar” i „nova situacija”. „Simboličko nasilje” će se prebaciti sa Balkana na Kavkaz, Himalaje, Pirineje, Alpe, a tada će i Kosovo prestati da važi kao stvar sui generis. Ono će postati paradigmatični slučaj „simboličkog nasilja”.
Na „simboličko nasilje” Evropa gleda kao na stvar političke teorije: kada se već dogodilo, ono treba da služi kao opravdanje za ono što dolazi posle. Politička teorija se ne bavi zlom koncentracionih logora kao takvim, jer je zlo samo po sebi nemo (Hana Arent). Ona se bavi zlom kao opravdanjem: režim Slobodana Miloševića opravdava nezavisno Kosovo.
Srbi moraju učiti od Jevreja – a pre svih od Simona Vizentala – da se pred „pravom, velikom i potpunom ljudskom nesrećom” ne sme ostati nem. Treba učiniti sve da se „simboličko nasilje” stavi u funkciju uspravljanja i ozdravljenja, a ne opravdavanja vlastite propasti.
Sociolog, profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru
Mile Nenadić
[objavljeno: 04/04/2008]
.jpg)
