Izvor: Politika, 18.Feb.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sezona takozvane političke korektnosti
Veoma ubedljiv nastup srpskih filmova na festivalu, koji će se pamtiti po forsiranju političke korektnosti i ženskim ulogama, otvara i pitanje šta ćemo i kako dalje ako se ostvari ona ministarska – ništa za film u 2013.
Berlin – Iz berlinske perspektive, one ne tako davne ministarske izjave o „nula dinara iz budžeta za film u 2013. godini”, deluju kao čista farsa. Jer, nastup srpskih filmova na ovogodišnjem Berlinskom festivalu, ne samo što je, sa čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << četiri filma, bio masovan u odnosu na činjenicu da do glavnih festivala teško i retko „dobacujemo”, već je bio i kvalitetan, uočljiv i veoma ubedljiv. Ako, zbog „nula dinara” tokom ove godine ne budemo ništa snimali, sasvim je logično pitanje sa čime ćemo se sledeće predstavljati i dičiti pred svetom i kako će se, u ime kulturne, umetničke i filmske Srbije, dobijati aplauzi i za zemlju veliki poeni?
Sigurna sam da će u Srbiji imati ko da o ovom pitanju misli. Naši, uglavnom veoma mladi, filmski autori su mislili i smislili. Vrlo dobre filmove, snimljene sa malo novca a značajne snage, sa kojima su svoju zemlju i njenu kinematografiju, umeli da predstave na festivalu čija organizacija košta više od 20 miliona evra, sa više od 300 premijernih filmova iz celog sveta i više od 800 na Evropskom filmskom marketu.
Rezultati nastupa naša četiri filma u zvaničnim berlinskim programima poznati su. Sedmominutni antiutopijski, duhoviti i pametni „Rabittland” autorskog dvojca Ana Nedeljković i Nikola Majdak junior, osvojio je „Kristalnog medveda” za najbolji kratki film programa „Generacija 14+”. Nastup „Krugova” Srdana Golubovića u netakmičarskom „Forumu”, veoma se isplatio. Film je dobio odlične kritike, prodat je u mnoge zemlje sveta i sve se završilo osvajanjem ni malo beznačajne nagrade Ekumenskog žirija, koji vrednuje filmove što u sebi nose i poruke pomirenja, zbližavanja, ali i međureligijskog dijaloga. Najburnije aplauze i serijale debata, u Berlinu je imao eksperimentalni, ideološki provokativni dokumentarac „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” Marte Popivode, viđen u umetničko-socijalno-političkom najprovokativnijem berlinskom programu „Forum–Prošireno”. Izvrstan nastup imao je i naš jedini film u zvaničnoj konkurenciji 63. Berlinala, u selekciji kratkog filma – „Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka” Ivane Todorović. Todorovićeva je imala veoma jaku konkurenciju, „Zlatni medved” joj je izmakao, ali ruku na srce, komotno je mogao i da joj pripadne.
Što se tiče glavnog utiska o 63. Berlinalu, on se može svesti na sledeće. Ove sezone se forsirala takozvana politička korektnost, paralelnim programima dominirali su filmovi o LGBT populaciji, a glavnim takmičarskim programom filmovi u kojima su dominantne bile ženske uloge. Po mnogo čemu ovo izdanje Berlinala bilo je žensko!
Ni žiriju nije bilo lako. U gomili osrednjosti i već viđenog, trebalo je izabrati najbolje i nagraditi. Da li je rumunski film „Dečija poza” Kalina Petera Necera zaslužio „Zlatnog medveda”? Ukoliko se ima u vidu predhodna rečenica, onda jeste. Niko ne kaže da „Dečija poza”“ nije dobar film, ali činjenica je da Necer nije doneo ništa novo. Naprotiv, reciklirao je i sebe i svoje drugare iz donedavno modernog „rumunskog novog talasa”.
Da li je Danis Tanović zaslužio festivalski Gran pri, a njegov glumac koji to nije – Nazif Mujić, „Srebrnog medveda” za najbolju mušku ulogu? Tanovićeva mala kvazidokumentaristička drama, koja objektivno – ima materijala za kakav kratkometražni film, u moru viđenog beznačaja iskrsao je kao veoma osvežavajući film. Human i autentičan. Naravno da je nagrada Mujiću preterivanje, jer on ne glumi, već je to što jeste i što se vidi u filmu, ali iskreno, ovaj simpatični Rom sa sobom nosi toliko spontane iskrenosti i uverljivosti, da među glumcima u filmovima zvaničnog takmičarskog programa, zaista nije imao konkurenta. Uz to, romsko pitanje je itekako vruća tema u Evropi.
Što se ostalih nagrada tiče, ne bih mnogo da komentarišem, jer je sve to domen sloboda izbora članova žirija, uz kombinaciju producentskih uticaja na pojedinca. U svakom slučaju, čileanska glumica Paula Garsija svog „Srebrnog medveda” za najbolju žensku ulogu sasvim je zaslužila. Ona je u filmu „Glorija” Sebastijana Lelija, svojoj ulozi 58-godišnje napuštene, usamljene, a radosti života željne žene čiju su mladost „pojeli Pinočeovi skakavci”, podarila i krv i meso i snagu duha.
Mnogi će 63. Berlinale i glavnu selekciju Ditera Koslika pamtiti po sistemu – bilo i srećom već prošlo. Berlinskom festivalu je posle previše Diterovih godina, neophodno provetravanje i nova i svežija energija...
Dubravka Lakić
objavljeno: 18.02.2013.
