Izvor: Nezavisne Novine, 04.Nov.2015, 20:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Second hand

Može i polovna roba, druga ruka, reciklaža, pa i rasprodaja.

Danima u širokom luku zaobilazim svoj omiljeni second hand iako je stigla nova roba, polovna ili s greškom. Često veoma dobra. Nije da nemam šta da nađem, ali to više nije zadovoljstvo izbora kao kada sam svoj second hand otkrila; više dođe kao nužnost.

Daleko bilo da je ovo žalopojka; prosto činjenica, a i mnogi oko mene ni u second hand ne ulaze odavno. Nemaju s čim. Nose sopstvenu polovnu robu. Odavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << izanđalu, samo što ne okreću iskrzane kragne kao u starim romanima. Pešače do posla i nazad po više kilometara, ne zbog svog zdravlja nego zbog zdravlja svog opustelog novčanika. Jedu klot pasulj po nekoliko dana, pivo popiju samo kad ih neko nagovori da se pojave na mestima gde ima nekog sponzorstva. Motaju duvan kupljen krišom od inspekcije.

Mnogi su se prošetali i do Sajma knjiga, 60. jubilarnog; sa njega su uglavnom otišli praznih ruku ili sa kesama besplatnog, bezmalo reciklažnog papira.

I odlazak na posao je deja vu, podseća me na drugu polovinu devete decenije prošlog veka kada je započeo raspad Jugoslavije. Teškom mukom smo održali novine - čitavu sezonu smo kolega i ja prodavali ugalj sindikatima, "planula" je čitava proizvodnja Obilića i Kolubare, uz nešto i crnogorskog i bh. mrkog. Njima mala marža, sve preko računa, nama taman toliko da obnovimo novine. Nedostaju i sad, Srbiji i čitavom regionu; u posttranziciono (post?) vreme "Rad", pa još sindikalni, zvuči zastarelo i primitivno, kao relikt iz ropotarnice istorije. Možda, ali onima koji ne znaju šta je stvarno informacija i šta je uloga medija. Uz to, malo levičarenja i solidarnosti nedostaje svima.

Ovih dana nas nekoliko čeka da nam država Srbija ponudi besplatne deonice, pošto firma nije privatizovana, a rok je istekao u subotu, 31. oktobra. Naravno, ako neko upućen ne uzme firmu kroz stečaj, sa svih 500 kvadratnih metara i neverovatnim izdavačkim fondom koji bi valjalo obnoviti. Da ne kažem reciklirati.

Danas je teško pronaći slobodnu trgovinsku zonu kao izlaz za opstanak, sve je u rukama onih koji znaju. I ovo malo uglja svedenog na Kolubaru, i novine, uključujući i ono što se štampa u formi novina, a daleko je od njih baš kao i stari papir. Da ne kažem reciklirani toaletni. Zato će ovih dana tržište rada u Srbiji biti preplavljeno novinarima bez posla, jer je još oko 40 redakcija "na rasprodaji", uključujući i Tanjug, koji je zvanično prestao da postoji 31. oktobra.

Biće da smo to zaslužili; nismo znali da sačuvamo profesiju, a kad nema profesije, nema ni proizvoda, ni onih koji ga proizvode. Zato su novinari, po svim istraživanjima, najslabije plaćeni u tzv. intelektualnim zanimanjima, manje cenjeni čak i od političara i viđeni, kako bi kratko kazao moj pokojni otac, kao notorni lažovi.

Već viđeno? Naravno, prošli smo nekoliko tura toplog zeca u vidu propagande raznih fela, ali vratimo se na second hand. Metanolsko-sirćetni kombinat u Kikindi počeo da radi posle više godina zastoja. Održaće proizvodnju zahvaljujući jeftinijem gasu. Ne zna se samo jeftinijem od čega i zašto nije cena gasa svima ista? Možda ni MSK ne bi stajao toliko dugo da je cena gasa bila primerena troškovima proizvodnje.

Zakonom o ulaganjima investitorima, posebno stranim, biće dat niz povlastica. Samo da dođu i pokažu želju da rade, pa će dobiti podsticaje. Nije baš izvesno da će im se davati keš za svako novo radno mesto, ali da je deja vu potpuno je izvesno; duh bivšeg ministra privrede i finansija Mlađana Dinkića se vije i po ovoj vladi, uopšte nije jasno što su ga oterali, a njegove ideje recikliraju. Pri čemu on može i da se pohvali, recimo, fijatom.

Premijer Srbije sa polovinom Vlade u Sarajevu na zajedničkoj sednici dve vlade. Dve godine posle prvog zakazanog termina, ali ne mari. Dobro je što su otišli i još bolje što su dobro dočekani. Mada su daleko od punog sastava, to nije važno pošto je ionako premijer zapravo vlada. Problem je što pomalo podseća na ova predratna sastajanja tadašnjih glavešina tadašnjih YU republika po Titovim vilama. Znamo kako se završilo, daleko bilo, iako je u istom danu region i Evropu obišlo "predskazanje" nemačke kancelarke Angele Merkel da na zapadnom Balkanu opet može biti rata.

Zvuči poznato i to što su premijeri Srbije, Hrvatske i ministri BiH hitro rekli da nema šanse i da im je dosta ratovanja. Uz puno uvažavanje kancelarkinih unutarnemačkih tegoba izazvanih za Nemce čudnom bolećivošću prema migrantima.

U Srbiji dve trećine radno sposobnih mlađih od 30 godina nema posao, ogromna većina duže od dve godine. Mrtva trka sa onima u generaciji 30-39, cirka po oko 180.000 u obe kategorije. Ima nekvalifikovanih, koji začudo i nađu posao, većina je sa srednjom školom, stručnom i gimazijom, a mnogi sa fakultetskim diplomama stečenim često papreno plaćenim školovanjem na privatnim univerzitetima. Mada, ruku na srce, ni državni nisu nevini u toj raboti.

Među prvima 85 odsto bi radilo na crno, bez papira, bez toplog obroka, bez naknade za prevoz (doduše, ionako poslednje dve stavke imaju samo zaposleni na budžetu, uz časne izuzetke u privatnom sektoru). I, naravno, većina bi napolje, makar diplomu okačili kućnom mačku o rep. Radili bi bilo šta samo da ne budu socijalni slučajevi o kojima u četvrtoj deceniji brinu roditelji-penzioneri.

Zato će se pridružiti armiji onih koji su odavno otišli, a ako im se ne posreći, tu su alternativni poslovi, za devojke "sponzorstvo", za momke asfalt, mada valja biti rodno senzitivan i bez diskriminacije - mogu i žestoke devojke i sponzorisani momci. Opet viđeno: neki od njih će se zahvaljujući alternativnim talentima vinuti na sam vrh, pa i dogurati do vlasti, a ostali će ubzo biti pohabana roba.

Nije žalopojka, mada to stvarno jeste za žaljenje; mladi, a bez budućnosti, kao i mnoge generacije pre njih. Ljudi, a second hand.

Nastavak na Nezavisne Novine...