Izvor: Politika, 22.Jun.2010, 09:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanje na doktora
“Mislim da vam nisu potrebni antibiotici”, kaže mi doktor pošto mi je pregledao grlo.“ Ali, zaista me boli i izgleda upaljeno”, ja i dalje insistiram. Konačno, on nerado pristaje i daje mi recept.
To je bio moj prvi susret sa doktorom F, engleskim lekarom, plavkasto-smeđe kose i plavih očiju. Ordinacija je bila smeštena u jednoj privatnoj kući specijalno adaptiranoj u te svrhe. Bilo mi je potrebno dugo vremena da se naviknem na uske hodnike i strme stepenice. Ordinaciju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam pronašla u telefonskom imeniku, tražeći ono što mi je geografski najbliže.
Leto je bilo na pomolu, dani su postajali sve duži a ja sam usput i pocrnela noseći stalno šorc i atletsku majicu. Blagi povetarac je donosio miris mora u naš gradić, koji je bio poslednja stanica na jednom od krakova londonskog metroa. Često sam se šalila da je jedina prednost tog gradića bila u tome što je blizu Londona, kao da nas u tom Londonu čeka engleska kraljica lično da nas ugosti čajem i kolačima sa jagodama i šlagom.
Doktor je revnosno popunjavao moj karton jer sam bila novi pacijent. Ne znam tačno kako ali poveo se razgovor na temu opšteg ženskog zdravlja i doktor me je pitao da li sam imuna na rubelu. Takođe me je zapitao i za datum mog poslednjeg PAP testa. Odgovorila sam da se ne sećam tačno datuma, a u stvari nisam nikad ni imala urađen taj test. Tada mi je predložio da se test obavi i rekao da bi on to mogao da uradi odmah. Bez mnogo razmišljanja pristala sam na taj predlog, jer mi je odgovaralo da ne gubim vreme zakazujući novi termin za pregled. Prilikom pregleda učinilo mi se da se zacrveneo u licu, ali sam odmah odbacila tu pomisao rekavši sebi “ko zna koliko se ženskih tela nagledao u svojoj lekarskoj karijeri”.
Zahvalila sam se na pregledu i receptu za antibiotike i otišla svojim putem ne razmišljajući više o tome. Nisam htela sebi da priznam da mi se doktor dopao iz meni nekih neobjašnjivih razloga iako je bio neupadljivog izgleda. Osim toga videla sam venčani prsten na njegovoj ruci i pretpostavila da ne samo što je oženjen nego da sigurno ima i dvoje-troje dece.
Doktora sam i dalje povremeno viđala zbog nekih manjih boljki, a ponekad i u gradu, kad bismo se srdačno pozdravljali. Moj južnoevropski temperament je hteo da ga pozove na kafu, ali setivši se lekarske etike o odnosu između doktora i pacijenta odustajala sam od te ideje.
Zatim su stigla i burnija vremena. Naša multikulturalna sredina punila se pridošlicama iz Evrope. Prvo su se pojavili istočni Nemci a zatim i stanovništvo iz područja Jugoslavije pogođenih ratom. Bilo je i mladića iz Beograda koji su hteli da izbegnu mobilizaciju. Svet kakav smo poznavali ne samo da se naglo menjao nego se i rušio oko nas.
Konačno je stigla i moja sestra sa porodicom, uhvativši poslednji let JATa iz Sarajeva. Preporučila sam joj da se prijavi kod istog doktora kao pacijent. Njen komentar je bio “onaj smiješni doktor, samo nešto zapisuje u neku sveščicu”. Nisam joj rekla da on meni nije izgledao ni najmanje smešan, čak naprotov za mene je predstavljao oličenje mirnog, stabilnog i udobnog života za kojim sam potajno čeznula.
Kako nove pridošlice a tako i ja, stalno smo bili u potrazi za novim radnim mestima. Fakultetski obrazovani prihvatali smo se raznoraznih poslova. Doktorice iz Sarajeva su čistile kuće bogatih jevrejskih porodica, a hirurzi su radili kao automehaničari. Od njih sam čula kako je teško položiti lekarski ispit PLAB da bi mogli da rade u svojoj struci. Pored toga što smo radili svi smo išli i na raznorazne kurseve da bismo upotpunili i osavremenili svoje kvalifikacije.
Život nam je nanosio raznorazne udarce, ali mi smo koračali dalje. Patili smo od raznoraznih boljki, ali smo ih preležali stojeći i u hodu. Ko još ima taj luksuz da izostane s posla?
Postepeno doktor je nestajao sa mog radara. Sad sam već radila u Londonu i uz posao sam imala i privatno zdravstveno osiguranje.
Kao što smo se menjali mi tako je i naš kraj počeo da se menja. Izgrađene su nove zgrade i kuće, pa čak i hotel.
A onda je došlo i vreme preseljenja ordinacije u nove savremene prostorije izgrađene u skandivanskom stilu, od mešavine fasadnih cigli, stakla i drveta.
Jednom prilikom sam pratila majku na lekarski pregled zbog prevođenja, I tada sam u novoj ordinaciji ugledala sliku posvećenu nekome istog prezimena kao moj doktor. Nijednog trenutka nisam pomislila da se to odnosi na njega, jer iz iskustva sam znala da u lekarskim ordinacijama vrlo često rade otac i sin zajedno. Primetila sam da doktora nisam dugo videla, ali sam pretpostavljala da je možda negde otišao, da je našao drugi posao, ili da se pridružio nekoj svetskoj organizaciji kao što su Lekari bez granica.
Ali onda, sasvim slučajno, saznala sam za razlog zašto ga više nema. Doktor je sam sebi oduzeo život. Bio je mrtav već nekoliko godina. I nije ni dočekao da počne da radi u novoj ordinaciji.
Posle prvobitne neverice, preplavio me je talas tuge. Setila sam se tog dana u ordinaciji, kada smo oboje bili na pragu života i kada je sve izgledalo dostižno. Iz jedne šture čitulje saznala sam da je rođen u jednoj skandinavskoj zemlji, da je išao u privatnu školu i da je završio studije medicine na oksfordskom univerzitetu. Bio je oženjen ali nije imao dece. Stanovao je u jednoj bogatoj četvrti. I da je samo par godina bio stariji od mene.
Nije moglo biti veće razlike između njega i nas. Sećam se da sam imala utisak da nas nekako čežnjivo posmatra, kao da nam zavidi. Viđao nas je kako trčimo s posla na posao, kako vučemo kese sa pijace, čudio se kako grupno dolazimo u ordinaciju da podržimo jedni druge, i što po rečima jednog našeg pisca “hajdučki upadamo jedni drugima u život”.
Žao mi ga je jer ne znam zašto se njegov unutrašnji svet bespovratno srušio. Dok smo mi stalno krpili restlove naših života kako smo znali i umeli, on svoj nije mogao da zakrpi. Žao mi je što je smatrao da je njegov život izgubio smisao. Nisam imala prilike da mu kažem koliko mi je značilo njegovo prisustvo i da je u periodu kada je moja domovina nestajala sa geografske karte, kada sam postala raseljeno lice u svom odsustvu, kada sam imala pun imenik adresa koje više ne postoje, da je on postao jedna konstanta mog života, jedan deo sveta koji se ne menja, i koji nije podložan tegobama bilo koje vrste.
Osetila sam se lično pogođena njegovim činom. Shvatila sam to kao izdaju. Sve vreme sam smatrala da živim jednim prividnim, nestvarnim zivotom, koji mi se nametnuo, kakav nisam želela, a on je bio taj čiji zivot je bio stvaran i upotpunjen. U njegovoj čitulji se navodi kako je “ispunio svoje ambicije da radi kao lekar opšte prakse u multikulturalnoj sredini.” Da, ispunio je svoje profesionalne ambicije, ali nije stigao da odsanja neke od svojih snova.
Znala sam da je nekada imao strast za životom, jer sam videla sjaj u njegovom oku i osetila otkucaj njegovog srca tog jednog davnog letnjeg dana u njegovoj ordinaciji.
TK, Kolčester, Velika Britanija
objavljeno: 22/06/2010.
