Izvor: Večernje novosti, 28.Sep.2013, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sećanje na Kajmačkalan: Brat brata pridizao

OVO je njegova lampa. Ovo je torba čiče Jovana. Izatkala mu sestra Stefanija. Da ima kad pođe po nevestu. Čuvali smo i opanke najstarijeg njihovog brata, moga čiče Radosava. Čuvali, do pre koju deceniju. Ne znam tačno, kad... ali su došli iz nekog muzeja. Kažu: Dajte nam to. Sestrić Vojislav dao im je samo opanke. Dobro je da nije dao sve. Ja živim uz ovo što je od njih ostalo. E, da su mi još tu fotografije, barem. A očevu "Karađorđevu zvezdu" i "Albansku spomenicu", oteli komunisti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Čuo sam da su ih bacili u Toplicu... Dodaj de mi, Dragana, tu lampu i tu torbu. Da ih pokažemo... Unuka Radoja Vukojičića, Dragana Sarić, iznosi sve što deda od nje traži. - Tu, tu. Na staru šljivu ih okači. Da se vide - kaže starina, nameštajući šajkaču. Stablo šljive osušeno. Čačanka odavno izdala. Ali se koren čuva. Ovo je Drlupa, selo pod Kosmajem, opština Sopot. Radoje Vukojičić iz Prokuplja, sin kaplara Milosava, preživelog borca sa Kajmakčalana. I sinovac stradalih u slavnoj bici srpske vojske u proboju Solunskog fronta - Jovana i Radosava Vukojičića. Došao je, ovde, kod kćerke Jovanke, govori nam da još malo poživi, "ako me onaj gore ne pozove mimo moje ovozemaljske volje". - Kad sam kretao ovamo, pita me moja Jovanka: šta da ponesemo? Kažem joj: samo očevu lampu i čičinu torbu... Vi, deco, ne znate... a to je na vašu nesreću, kakvi su srpski borci bili u Prvom svetskom ratu. Kakvi su to solunski ratnici bili? Dika za čitav svet. Svak im se divio. Pa i neprijateljski komandanti odavali su im počast i žalili što nisu imali čast da takvima komanduju. A danas? Malo ih još ko pominje. I te svečanosti... nekako su bojažljive. A ja vam kažem: sve što je od njih ostalo, to je kao ikona. Kao svetinja.TUŽNIJI NEGO IKADA PoŽiveo je i moj otac, solunac, do 1958. godine. Družio se sa Dragom Sekulićem iz Malog Popovića. Zajedno su, kao stari ratnici, odlazili na Zejtinlik, na Krf, na Vido, na Kajmakčalan. Otuda su se vraćali tužniji nego kada su polazili. Ćutljiviji. Svaki put, sve ćutljiviji. Mitrovdan je, blagi kosmajski vetar u Drlupi pomera relikvije Radoja Vukojičića. Pa se, na čas, učini da su žive. Baš, kao da su žive. Tri brata Vukojičića, sva trojica kaplari srpske vojske, preživeli su golgotu i bespuća Albanije. Držali se jedan uz drugog, u strašnoj zimi, između 1914. i 1915. godine. Prešli Vezirov most, močvare Skadra, albanske puškarnice do Drača. Odatle su brodom prevezeni na Krf, zadnja pošta Guvija. U Srbiji su im ostalo roditelji. Ostareli. Porodice. Radosavu - troje dece: Đurđija, Miloje i Stojan. Milosavu, Radojevom ocu - isto toliko: Petra, Vojkan i Radoš. Najmlađi Jovan - nije ni stigao da se oženi. Radoje, koji danas u Drlupi s nama razgovara, na 95. godišnjicu osvajanja Kajmakčalana, rođen je dve godine posle očevog povratka sa fronta. Njegov otac Milosav tu nije stavio tačku. Sa suprugom Zorkom izrodio je još petoro dece. - Četvoro im je, nažalost, umrlo. Preživeo je najmlađi Mirosav. Otac Milosav je uvek govorio, ma, ponavljao: Sve, sve, al' Mirosav mi ode u partiju. Do kraja života to nije mogao da preboli. - Nisu mogli da prebole ni čiču Jovana. Bio je jedan od najmlađih boraca u srpskoj vojsci koja je probijala Solunski front. Otac mi je govorio da su i Radosava i njega otpisali. Samo Jovu nisu. A kad se vratio, a Jovan nije, majka je osedela. Za noć osedela. Svi su ga voleli. Prvi je, od Vukojičića, pao na Kajmakčalanu, u jurišu prema koti Sveti Ilija. Vikao je: Braco, ne daj me, braco moj... Stric, da ga izvuče... pade i on. Pričao mi je otac da je Kajmakčalan 19 dana bio klanica srpske vojske. Da nema stope gde nisu ostale srpske kosti. Govorio je o tim borbama, o poznanstvu sa vojvodom Vukom, sve dok jednom nije otišao da poseti Kajmakčalan. Zatekao je zapuštene spomenike. Tada je zaćutao i nikada više o Kajmakčalanu nije govorio. A jeste ovo: Krstovdan, deco, pa Kajmakčalan. U kalendaru je to dan, tri dana posle sveca. Palite sveće za Jovana i Radosava. Palite sveće za njih i za sve stradale, da bi i vas vaši pamtili. ČIČA JOVIN ŠLJIVIK IMALI su naši Vukojičići lepe šljivike, ali su se sušili, sušili, kao ovo stablo koje sada gledate, na kome su očeva lampa i Jovina torba. E, jedan od tih šljivika bio je čiče Jove. Svojom rukom ih je sadio. Eto, osušio se. Ja velim: kad nema poroda, nema ni roda. To bih ja vama poručio. NEKE NOVE PESME NeĆe niko više da sluša ništa o junačkoj, srpskoj vojsci. O našim pobedama u Prvom svetskom ratu. Ajde, de, što te tragove zameće čitav svet, ali zašto ih mi zamećemo. Nema više ni priče ni pesme o srpskim solunskim ratnicima. Sad se pevaju i pričaju neke nove.

Nastavak na Večernje novosti...