Izvor: Politika, 08.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savetnici kao „probni baloni”
Saradnici političara, protivno pravilima svoje službe, previše često se eksponiraju u javnosti odmenjujući svoje šefove
Bivši ministar inostranih poslova Vuk Drašković često je pribegavao šiframa kako bi izbegao da poverljivi razgovori koje je vodio „procure”. Tako se dogovorio sa savetnikom Ognjenom Pribićevićem da u komunikaciji sa vezom u Americi Obradom Kesićem, koji je imao konspirativni nadimak „Mirko”, upotrebljavaju šifre. Svako „da” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značilo je „ne” i obratno. Jednom prilikom Pribićević mu saopšti da je „Mirko” javio za važan sastanak u Istanbulu kome je trebalo da prisustvuju Madlen Olbrajt i Havijer Solana i pitao ga da li dolazi. Drašković je rekao „ne”. Pribićević se začudio ovakvom šefovom odgovoru jer je imao informaciju da će na sastanku biti desetak vodećih državnika. Ponovo ga je upitao da li je to njegov konačan odgovor, na šta je Drašković rekao: Seti se Ognjene našeg dogovora. Savetnik se tek tada prisetio šta su se dogovorili u bašti. Posle izvesnog vremena Pribićević ponovo pozva Draškovića rekavši da „Mirko” moli za pojašnjenje – da li je „ne” zaista „ne ” ili je ono „da” za šifrovano „ne”. Draškoviću nije preostalo ništa drugo nego da čestita obojici na „konspirativnosti”. Ovaj detalj iz Draškovićeve knjige „Meta” predstavlja samo jednu ilustraciju iz savetničkog života u Srbiji.
Naši političari ne vole da im se ide „uz nos” i zato se okružuju grupama istomišljenika pa čak i poslušnika, kaže sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za istraživanje alternativa. On tvrdi da se čelni ljudi u Srbi zatvaraju u neke „kule od slonovače” umesto da oko sebe okupe širu grupu ljudi koji ne misle slično njima i imaju različito viđenje događaja i da tako probleme sagledaju iz različitih uglova.
„Širinu mogu da donesu samo savetnici koji imaju različita znanja, koji nisu toliko usko vezani za partiju i koji nemaju svoje interese investirane u položaje i plate”, ističe Nikolić dodajući da na našeg premijera utiče svega nekoliko ljudi, na predsednika možda nešto više, te da to nije dobro.
Analitičari političkih prilika kažu da je osnovna razlika između predsednikovog i premijerovog kabineta u tome što Tadićevi savetnici svog šefa često „guraju” u javnost dok se premijer javno pojavljuje mnogo ređe nego neki od njegovih saradnika.
Savetnici, kako objašnjava Vladimir Goati, predsednik „Transparentnosti Srbija”, u velikom broju slučajeva čine one stvari koje mogu da čine jedino politički izabrani i odgovorni ljudi. Jer, što bi rekli stari Latini: „Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu”. Možda zvuči previše grubo ali, dodaje Goati, ova latinska izreka, na slikovit način opisuje ulogu savetnika. Rečju, ono što može neko ko je izabran, ne može njegov savetnik.
On ocenjuje da su naši političari , koji su izabrani, postavljali ljude kako bi njihovo odlučivanje bilo kvalitetnije, ali su te savetnike na kraju pretvarali u neke samostalne moćnike, maltene nosioce nekakvog političkog mandata, što je pogrešno.
Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, međutim, tvrdi da savetnici nigde u svetu nemaju preveliku moć i da je priča da oni vladaju iz senke samo za naivne. On navodi kao ilustraciju svoje tvrdnje slučaj savetnika premijera jedne države (koga inače i lično poznaje), koji je bio vrlo nezadovoljan time kako se njegovi saveti pogrešno „transformišu” u politiku koja je na kraju dovela do pada vlade. On je uveren da čak i savetnici sa velikom moralnom i stručnom težinom malo mogu da utiču na političare.
Na pitanje zašto onda ti ljudi prihvataju savetničku dužnost, on kaže da je to želja da se utiče na politički život u zemlji. Međutim, naglašava, danas na politiku daleko veći uticaj od bilo kog savetnika, ma koliko on bio pametan, znao, ili bio u pravu, ima onaj ko finansira kampanju, dakle ljudi sa novcem.
S druge strane, profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić primećuje da je među savetnicima u poslednje vreme sve više vrlo mladih i neiskusnih kadrova. Oni bi, ma koliko bili obrazovani, mogli da obavljaju jedino poslove stručnih saradnika koji pripremaju materijale za savetnike i političare.
„Savetnik bi trebalo da bude čovek pri kraju radne karijere, sa velikim znanjem i životnim iskustvom, ali i čovek visokih moralnih kvaliteta koji se dokazao u različitim situacijama. Jedino takvi ljudi mogu da predlože u delikatnim situacijama prava rešenja kako bi bila doneta najbolja odluka”, smatra Čupić.
Savetnici nisu poslednja moda. Imao ih je i Josip Broz, a na ta mesta su, uglavnom, postavljani bivši političari, i direktori, kojima je na prethodnim funkcijama istekao „rok upotrebe”. Oni se nisu baš puno pojavljivali u javnosti, barem ne onoliko koliko su savetnici danas prisutni u medijima.
Ni savetnici bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića nisu bile ličnosti poznate široj javnosti. Među ljudima kojima je najviše verovao bili su i Zvonimir Trajković, (za koga se govorilo da je savetovao i Radovana Karadžića), ali i ekonomista Oskar Kovač i Ratko Marković, pisac takozvanog žabljačkog ustava. Koliko god da je bilo reči o saradnicima kojima stručno znanje nije nedostajalo i koje je Milošević brižljivo birao, on, kako su govorili oni koji su poznavali prilike u ondašnjem kabinetu, nije toliko držao do analitičkog pristupa problemima, već se više oslanjao na sopstvenu intuiciju.
Pričalo se da ni premijeru Zoranu Đinđiću savetnici nisu bili preko potrebni, ali iz sasvim drugih razloga: zbog njegove sopstvene energije i sposobnosti samostalnog donošenja odluka. Slušao je, kažu, svoje saradnike, ali bi ipak sam „prelamao”.
Naši sagovornici su saglasni da se aktuelni savetnici previše pojavljuju u javnosti, što je potpuno protivno pravilima njihove službe jer nije, kako to neki shvataju, reč o političkoj funkciji.
Nikolić kaže da je zbog ovakvog istupanja savetnika maltene reč o konfliktu interesa jer se zna da će savetnik „propovedati” politiku svog šefa pa se ne može pojavljivati i kao objektivni stručnjak.
Savetnici, kako ističe Goati, čak polemišu sa ministrima i predsednicima parlamentarnih grupa što je nezamislivo u nekim zemljama koje su kolevka demokratije.
Na pitanje da uporedi dva kabineta – predsednički i premijerov, Čupić kaže da uopšte nije bitno ko su ljudi koji sede u savetničkim foteljama.
„Javnost uopšte ne bi trebalo da komentariše niti da vodi računa o tome ko je kome savetnik jer ti ljudi ne bi smeli da se javno eksponiraju. Ovako kako se kod nas radi predstavlja srozavanje te funkcije, ali i veliku manipulaciju. Često savetnici u javnost izlaze sa nekim izjavama koje su u stvari „probni baloni” jer njihovi šefovi ne žele sami da prvi iznesu neku ideju. Tako ispada da nema ni potrebe da biramo predsednika i premijera nego samo savetnike”, objašnjava Čupić.
Savetnik, kako kažu naši sagovornici, nije ministar, a to se vrlo često zaboravlja. Štaviše, to neretko zaboravljaju i sami savetnici.
Jelena Cerovina - Biljana Čpajak
[objavljeno: 09/03/2008.]
