Izvor: Politika, 12.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo jedan dan
I ovoga jutra hitna pomoć gostuje na televiziji. Doktorka je očigledno specijalizirala šou-biznis – zaista ume divno da objasni kako hronični bolesnici ne treba da izlaze bez preke potrebe, te da svakako uzimaju lekove. Savršena dikcija, gotovo zavodljiv glas, osećaj za vreme – prilog traje minut i po, ni sekund više.
Zadušnice su, ali život mora dalje. Pre nego što krenem u dnevni pohod, budim se uz kafu i jutarnji program. Svi žanrovi su na broju. Nekoliko kratkih horora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o jučerašnjim pokoljima u porodicama. Komediografija i dalje postoji zahvaljujući demokratiji. Umesto nekadašnjih duhovitih serija, dovoljno je nekoliko odlomaka iz Skupštine da vam "stavovi" uvesele dan. Sledi izveštaj sa bar dve modne revije. Čista filozofija! Laže ko kaže da ima odgovor na pitanje: ko je danas uspešan, lopov, pošten, žena sumnjivog morala ili slavna ličnost? Tek, moda pruža uvid u džet-set, a ko neće da gleda, pogled će mu pasti na sopstveni pivski stomak. Reklame. Za pivo, razume se. Na kraju, ako stane, taj minut za kulturu. I to je previše za dosadnu priču o privatizaciji kulture, o čijem ishodu ama baš niko nije obavešten.
Krećem. Obilazim prehlađenu baku sa drugog sprata, umesto njene dece koja, kao i sav normalan svet, čekaju da naslede stan. Kašlje, jedva dolazi do daha. A da ipak zovemo hitnu pomoć? "Ma 'ajte, molim vas! Pa oni ni za vaše godište više ne dolaze, nekmoli za moje!" Brine me što nisu pomogli "ferveks", propolis kapi, vitamin Ce od hiljadu miligrama, ajkulino ulje i pilule belog luka. Šta ćemo danas? 'Ajmo dovicin, pa ćemo pitati apotekarku da li je vreme za eritromicin. Baka mi daje ceo novčanik, tako joj je lakše. Idem dalje.
Uspešna komšinica s prvog sprata, u prelepoj crnoj haljini i astraganskoj bundi, ulazi u BMW. "A gde ste vi krenuli?", pita me prekorno. Ne shvatam, odgovaram iskreno: "U nabavku." "Pa da! Tako nam i treba kad smo na Boga zaboravili!", viče da je čuje cela zgrada. "Na današnji dan, mi, članovi crkve, idemo na groblje! Mislimo na naše mrtve, a ne kao ovi prostaci koji samo pune stomake!"
U samousluzi (koja začudo još nije "Maksi") čekam da mladi mesar odmeri dvesta grama pilećeg parizera gospođi koja je zgrešila pre mene. Ona ga ljupko moli: "Ako može i neka koska za kuce." Njemu je žao, ne može. Zašto, pa to je uvek moglo? E, sada se kosti popisuju! Molim? Biznis, gospođo, sve je biznis. Sa kostima? I sa njima. One se posle prodaju privatniku, on od njih pravi koštano brašno, potom prodaje privatniku koji proizvodi viršle i – da vas ne zamaram daljom pričom. Ali ljudski organizam ne može da vari kosti, nema te kiseline, enzime... To je nauka, gospođo, a ja vam govorim o biznisu. Žao mi je.
Po podne dolazi učenik tek pristigao sa ekskurzije po Italiji. Kako je bilo? Haos. Uhapsili nam jednu profesorku, znaš, onu, kleptomanku, uspela da pobegne sa majicom, ali su je stigli kad je maznula farmerke. Druga profesorka je toliko psovala sve vreme da ne smem da ispričam mojima. A bio je i onaj "gejografičar". "Sram te bilo!", konačno viknem i ja. "Kakve su to primitivne predrasude?! Čovek ima pravo da voli šta hoće ako drugoga ne uznemirava!" Pošto me je saslušao s poštovanjem, ispričao mi kako je profesor "startovao" njegovog najboljeg druga. I dok se oporavljam od ove priče, već stiže druga o četvrtom prosvetnom radniku koji lepi deci flastere preko usta. Bože mi oprosti, ali nisam imala živaca da saznam kako su pojedine učenice "zaradile" za ekskurziju.
Jedva dočekam veče. To mi je jedina prilika u danu da se smirim od vesti i priča iz života. Šetam po kraju, poznatim ulicama, srećem poznata lica koja se smeše nekom zavereničkom prisnošću. Jeste da i tada svako ima svoju priču, ali se bar trudi da je ispriča uviđavno, stilom što različitijim od onog televizijskog. "E, jeste bandit onaj direktor! Zamislite, komšinice, još nam nije uplatio autorska prava, a vrti naš ce-de svakoga dana! Ali da vam kažem nešto – džabe mu te pare kad je i dalje najružniji pirat koga sam video", smeje se komšija estradni umetnik i vadi iz džepa ce-de. "Evo, narezao sam vam 'Il divo' da uživate! Čista terapija! Leči živce, ma, leči od celog ovog života! Samo slušajte i videćete – ko rukom odneseno."
književnica
[objavljeno: ]
