Izvor: Politika, 05.Mar.2010, 19:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sahranjen Momo Kapor
U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, sahranjen je juče Momčilo Momo Kapor (1937–2010), slikar i pisac, autor više od četrdeset knjiga. Poslednjem ispraćaju, po hladnom i snežnom danu, prisustvovao je veliki broj pisaca, slikara, glumaca, prijatelja, poštovalaca dela Mome Kapora. Na poslednji ispraćaj došlo je više stotina ljudi, ceo intelektualni Beograd, a iz Zagreba Igor Mandić. Opelo je služio vladika Rakita sa sveštenstvom beogradske Saborne crkve. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Od pisca kultnih knjiga: „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”, „Ispovesti”, poslednji se oprostio Matija Bećković:
– Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi da li je Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina – Momo Kapor ostaje među najvećima, kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima. I dan njegove smrti morao je biti – taman i hladan.
Napisao je, dodao je Bećković, koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija. U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću pokazao se i upisao u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti pravo u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku, nego na svoju boljku. I kad mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha se nije zatvarao u sobu, već zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta, niti mu je njegova ljubav dala da ode.
Pre toga, u Skupštini grada Beograda, na komemoraciji, o Kaporovom delu govorili su Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, Dobrica Ćosić, Rajko Petrov Nogo, Miloš Šobajić i Veselin Simonović. Porodici su telegrami stizali iz čitavog sveta, na Internetu su objavljene desetine hiljada poruka. Telegram je stigao i od Arsena Dedića, a onda su se čuli zvuci pesme: „Poklanjala si, nisi krala"”
– U Srbiji postoje samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje – Boru Stankovića i Beograd – Momu Kapora. Ta dva srpska pisca ugradila su svoje delo u trajanje i budućnost svojih gradova. Momo je graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike; on je pesnik i slikar onog Beograda koji se sa životom i razvojem unepostojava. On je lirski nostalgičar za Beogradom koga više nema. Kapor je svojom pitomom dobrotom u surovim danima blokade i bosanskog rata darovao ljude vedrinom i nadom. On se duhovitošću i ironijom borio protiv neslobode, teskobe, licemerja i zla, ljubaznošću, šarmom, „srcem na reveru”, osvajao je ljude i stare i mlade. Ne poznajem savremenika koji je od Kapora imao više prijatelja i prijateljica iz svih staleža i svakojakih svojstava. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora – istakao je Dobrica Ćosić.
U ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, od Kapora se oprostio Rajko Petrov Nogo: „Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, Momo Kapor se do poslednjeg dana budio sa davnašnjim prekorom svog oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama”.
Kapor, dodao je Nogo, nije dozvoljavao da mu zemaljski dani uludo teku. Umeo je da ščepa dan. I noć, i noć. I da prolaznim noćima i danima utisne svoj neprolazni kurziv kojim je ispisana njegova hronika epohe koja se sa radošću čita, a posle čitanja vam pred očima još dugo treperi pramičak nečeg i milog i svetlog, i setno neodređenog, što vas tera da se i nehotice osmehujete, a ponekad i smračite.
Momo Kapor je, kako reče Matija Bećković, sada u boljem društvu, s Duškom Radovićem, Branom Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem, Jovanom Raškovićem, Petrom Lubardom, Nedeljkom Gvozdenovićem"
Z. Radisavljević
[objavljeno: 06/03/2010]
.jpg)
