Izvor: Večernje novosti, 07.Feb.2016, 20:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sa rancem od Patagonije do Amazona

AERODROM Amsterdam. Pasoška kontrola. Povratak u Srbiju.- Odakle dolazite? - pita službenik.- Iz Brazila i Argentine - odgovaram.Kontrolor vrti pasoš i zanima se. - Prelepo, zvuči kao savršen odmor. Koliko ste putovali?- 29 dana - kažem, u polusnu.- Mislim, koliko ste dana proveli u putu? - pojašnjava on pitanje.- 29. Skoro bez dana pauze.- Tako i izgledate!Saldo putovanja - 12 hostela, sedam neprospavanih noći u transportu. Avionom, čamcem, autobusom i vozom.Osećaj nepreglednosti sa penjanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << na najveći komad leda koje svetsko kopno poznaje posle polova. Kupanja u ledenoj prozirnoj planinskoj laguni na 2.000 metara. Suzbijanje straha tokom šetnji sa aligatorima kraj močvare, a zatim beg od pobesnelih majmuna duboko u šumi. Narko-dileri, naoružani do zuba, u brazilskoj faveli...PatagonijaKOMAD leda kao i svaki drugi, mislila sam dok smo se vozili dva sata do Perito Morena. Pripremala sam se za temperaturu koja pada i za 20 stepeni.Onda sam iz autobusa spazila - to. Ne izgleda kao santa, ne sjaji se kao led. Glečer Perito Moreno je zapravo kao navala ledenog doba, kao planina koja se obrušila i krenula da porobljava niziju, a onda se skamenila i zaledila. Dok smo se nalazili na brdu preko puta, u svakom trenutku imali smo osećaj da ta navala plavog, nepreglednog može da stigne za sekund do nas.Na brdu je predviđeno čekanje dva sata. Mislili smo, previše. A proveli smo sat i po, gotovo nepomično.Glečer se, na korak od nas, obrušavao svakih nekoliko minuta, jer je leto i topi se u veliko jezero koje je sam stvorio. Radi se bukvalno o detonacijama tla, jer se u sekundi obruši čitav jedan blok, a zvuk se čuje sa kašnjenjem.Kada smo se i mi "otkamenili" od prizora, krenulo je dvočasovno penjanje na Perito Moreno. Planinarski laik, bila sam nepoverljiva, iako je poda mnom led težak više tona. "Šiljci" na nogama i uputstva rendžera pomogli su da se popnemo pod nagibom od 70 metara i spustimo do azurno plavih laguna iz kojih smo pili vodu i pećina koje isijavaju - samo sa osećajem ushićenosti. Strah od hladnoće odmah je utišan, jer se ispostavilo da se glečer ne obazire na leto. Bez problema podnosi temperature od 15 stepeni i vegetaciju oko sebe. Jer zapravo nastaje kao posledica prirodnog fenomena u Čileu koji izaziva jak vetar sa Anda. Tako se topi u Argentini, a ponovo stvara u Čileu. Priroda...MočvaraVEĆINA prirodnih staništa životinja i lepota Argentine obilazi se sa lokalnim vodičem, čak iako želite da zaobiđete agenciju. Jednostavno, sami ne možete da dođete. Izuzetak su predeli koji još nisu na turističkim kartama, poput kolonije Karlos Pelegrini, močvare na severoistoku zemlje. Zaputili smo se ka njoj od Buenos Ajresa. Nakon 14 sati u tri autobusa, poslednji nas je vozio četiri i po sata za razdaljinu od skoro 100 kilometara.Upravo ova kolonija, koja gaji močvaru, odaje utisak da ljudsko tlo tu nije kročilo. Čim smo izašli iz autobusa i krenuli u potragu za smeštajem u okolnom selu, naišli smo na male aligatore, dugačke oko dva metra, koji su se oko močvare lagodno šetali, a onda bi se "skamenili" na suncu. Bili su na nekoliko santimetara od nas, ali ih nismo mnogo zanimali. Izgleda da lepo žive pored ljudi, jer se i okolno stanovništvo kupa na brani koja je udaljena svega nekoliko stotina metara od njihovog doma. Niko nikoga ne dira.Malo je drugačije bilo sa majmunima, u šumi pored močvare. Seljaci su nam rekli da ih ima, i da ćemo ih, ako malo dublje zađemo, privući glasovima. I jesmo. Naši zvuci naveli su ih da se stušte s visokih grana iznad naših glava uz zaglušujuću buku. "Napalo" nas je njih šest-sedam. Bežali smo glavom bez obzira.Buenos AjresPROSEČAN stanovnik Buenos Ajresa ne postoji. On može biti biznismen koji živi život poput onog na Menhetnu, radi u soliteru, hrani se u restoranu kraj mora i uveče džogira, i pozira, na terasi prekrivenoj šljakom u sportskoj opremi od 2.000 evra. Tako je u kraju koji podseća na Lisabon ili Pariz.Samo nekoliko blokova odatle, u San Telmu, u svakoj ulici je policija, u paru. U svako doba dana, a najviše noću. Na korak od njih, na ulici se i dalje menjaju pezosi. Kambio, kambio, čuje se na svakom pločniku.Opet, nekoliko blokova dalje smeštena je La Boka, propala industrijska zona koju su naselili siromašni, pretežno Hispano stanovnici. Od 18 miliona, ovde živi više nego polovina ljudi. Većina je naselila upravo propale fabrike, pa im spolja dom deluje pristojno.IguazuDžUNGLA, konačno. Pomislila sam kada smo ulazili u Iguazu, nacionalni park na granici Argentine i Brazila. Gde se zemljino tlo podelilo. Radi se o vodopadima koji se obrušavaju sa 82 metra.U sledećem trenutku, stajala sam, preplašena i opčinjena na visini od oko 90 metara, a ispod mojih nogu, propadala je upravo sva ta voda. Osećali smo se kao "sitnica". Leptiri su nam sletali na dlan, a lemuri nam jeli iz ruke.RioZVUČALO je dobro da odemo u favelu. Vidi se da tu živi sirotinja. Većina ih ima kuće od cigala. Struju sami "dovlače" i uvezuju, ni druge komunalije ne plaćaju. Ali živi se živo. Igra se fudbal, a videli smo i dres našeg fudbalera Ramba Petkovića, koji je tamo apsolutni idol nacije.Sa terena za fudbal i kapueru, ušli smo u sporednu ulicu. A onda videli dečaka starog 12-13 godina, samo u šortsu. Sa puškom koja mu je dosezala do ispod kolena. Naš lokalac je nešto popričao sa njim, dao mu novac, a onda se okrenuo prema nama - "sad nema razgovora i slikanja"."Narko-dileri. Ova favela je očišćena pre dve godine, ali oni i dalje operišu. Potkupe policiju, pa rade po starom. Sa njima nema priče. Ali pristaju na novac." NOVA GODINAArgentinci, mahom, Novu godinu dočekuju kod kuće. Tačno 12 sati između dve kalendarske godine proveli smo u ovom gradu.Sa aerodroma smo stigli ujutru rano, 31. decembra, i krenuli u potragu za uličnom zabavom. Nismo ni rezervisali hostel za tu noć, a onda su 31. u 18.00 počeli da zatvaraju kafiće. Čak 99 odsto restorana i pabova ostalo je pod ključem - sledeća tri dana. Argentinci se za Novu godinu stvarno vesele - mirno, uz roštilj kod kuće. A mi smo našli jednu prodavnicu otvorenu cele noći.SAMBA SVUGDE, ZIKE NIGDEPripreme za karneval uveliko su bile u toku, jer smo u Rio de Žaneiru bili pre dve nedelje. Svi su pričali o sambi, niko nigde nije pomenuo zika virus. Mislili smo da je karneval komercijalan i da ga meštani vole.Ali ne vole ga. Većina nema para za ulaz od 50 dolara na Sambodrom. Opet - obožavaju sambu. Bili smo na Sambodromu sa još 90.000 lokalaca koji su, svi kao jedan, upijali defile ispred sebe. Držali su usnulu decu i po sedam sati na ramenima, čekali dvočasovne pauze između nastupa i uglas pevali, pozdravljali pevače, svirače, plesače koji su defilovali. Samba dive obučene u nekoliko krpica nisu im presudne. Bitni je atmosfera.

Nastavak na Večernje novosti...