Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRBIJA NA ZAPADU
Sve mi je u Bukureštu ličilo na Joneskovo pozorište apsurda u koje se ulazi pomalo krišom, a ne ponosno i gordo
Ima li evropska ideja, zapravo, antidemokratske korene? Postoji li kontinuitet između totalitarnog evropeizma tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka i demokratskog evropeizma danas? Može li san o Evropi ugušiti demokratiju u Srbiji?
Ni najokoreliji evroskeptici ne usuđuju se da dovedu u pitanje svete principe i demokratsko nadahnuće današnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evrointegracija, ali izlazak iz komunizma zapravo je povratak u istoriju. To ne ide samo po sebi, to je ulog jedne mentalne bitke.
Kakva nas onda budućnost čeka? I kuda nas vode naše mesije? Proteklih dana na velikom samitu NATO-a u Bukureštu setio sam se velikog Rumuna Ežena Joneska koji je na vreme predvideo pad komunizma, ali je najavio i apokalipsu demokratije. Sve mi je u Bukureštu ličilo na Joneskovo pozorište apsurda u koje se ulazi pomalo krišom, a ne ponosno i gordo. Jer, za razliku od drugih, koji kao da od nečega beže, od Jugoslavije i nedavne zajedničke istorije, od Rusa, komunizma i Varšavskog pakta, što se Srbija više udaljava od NATO-a to je više i upornije sa Zapada zovu. Da li to znači da su drugi više raseljeni nego gospodari i vlasnici svoje budućnosti? Komplikovan odnos između gospodara i sluge u istoriji? Ili je vreme za Srbiju opet više šekspirovsko nego dijalektičko?
U glavnom gradu Rumunije osećao sam se prilično komotno, kao čovek koji dolazi iz zvanično vojno neutralne države, ali i kao novinar koji se još seća da je britanska kraljica Elizabeta primila Nikolaja Čaušeskua u Bakingemskoj palati pre tačno 30 godina, u junu 1978. Tada je Čaušesku smatran najboljimprijateljem Zapada na Istoku, pa je sa suprugom Elenom bio kraljičin gost...
Dakle, u Bukureštu velika istorijska priča kao da je završena, male priče izbačene, vreme bi trebalo da se ubuduće računa prema kalendaru zasedanja NATO-a i EU. Neki su dobili, a neki nisu dobili školske knjižice ko će proći, a ko će ponavljati. Makedonija mora na popravni. Možda već u avgustu, škola je škola. Hrvatska se prema rečima premijera Sanadera „vratila kući”. Verovatno na pravu stranu sveta, mi smo verovatno ostali na krivoj strani sveta. Za sada. Veći deo nekadašnje Istočne Evrope danas je na Zapadu. Kipling je bio u pravu: zemljine polutke će se sastaviti.
Da li je onda „povratak kući” zapravo povratak u istoriju? Skinite sa zidova palate u Briselu portrete Adenauera, Šumana i Žana Monea i zamenite ih portretima Hitlera, Musolinija ili Petena. Naravno, nemam ambiciju da dokazujem da projekat ujedinjene Evrope nije plod liberalne misli već totalitarnih ideologija i njihovih raznih varijanti, ali hajde da vidimo ko su praoci i apostoli evropske ideje.
Počnimo od Gebelsa – bio je ministar propagande Trećeg rajha, ličnost za čije se ime vezuju zločinačke inicijative, spaljivanje knjiga, kampanja protiv Jevreja.
„Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije, veliki nemački rajh će reorganizovati Evropu, srušiti granice koje još razdvajaju evropske narode i omogućiti im da lakše žive zajedno; za 50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije”, govorio je Gebels 1940. godine.
Propagandna retorika, klasičan paravan za agresiju: dobro znamo šta je zlikovac Gebels imao tada na umu. No, Hitler je u Nirnbergu 1937. rekao i ovo: „Nas više interesuje ujedinjena Evropa kao harmonična porodica naroda od bilo koje države”. A onda je pokrenuo svoje tenkove. Međutim, najartikulisanija nacistička misao po ovom pitanju će se iskristalisati 1942. na velikoj konferenciji u Berlinu na temu „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft", ili doslovno „Evropska ekonomska zajednica”. Zaključak konferencije: jedinstveno tržište sa rajhsmarkom kao referentnom valutom. San različit od sna Bundesbanke devedesetih godina?
Musolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Alberto de Stefani napisao je 1941. godine „da nacije ne mogu biti čvrsta osnova za projekat novog poretka zbog svoje raznolikosti i tradicionalne nepomirljivosti i da Evropska unija možda ne bi bila podložna oscilacijama unutrašnjih politika koje karakterišu liberalne režime”. Dakle, raznolikost predstavlja nered, a red zahteva uniformnost. Zajednički neprijatelj je nacionalna država, koja je pretnja za mir i previše skučen prostor za ekonomiju planetarnih dimenzija. Čak i 1941. godine. Evroskeptici bi rekli, baš čudno, kakva nebulozna doktrina u kojoj se prepliću ekumenske tendencije i trendovi zajedništva s jakim dozama antikapitalizma i antiparlamentarizma. Nije reč o akademskoj idejnoj debati, niti o antievropskom katehizmu. Pokušavam samo da proniknem ko su ti naši intelektualci psihomaseri, proroci sreće, nosioci potpuno novih i dobrih vesti. A ko su nosioci loših vesti, Tiresija i Jeremija? Po Havelu.
– Gde će Srbija sada posle Bukurešta, na koju ćete stranu – upitao me je jedan američki novinar.
„Geografski mi smo istočno od Oagadugu meridijana, znate kolega to vam je Grinič, leži skoro na prestonici države Burkine Faso”.
Belo me je pogledao. Moje predrasude jugonostalgije. Može biti. Ali za to su pomalo krivi i tirani jedinstvene monete.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 12/04/2008]
