Izvor: Politika, 02.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SPORAZUMEVANJE O RAZDVAJANJU
Međunarodna konferencija u američkom gradu Anapolisu završena je dogovorom koji kaže da će sve strane pokušati da do kraja 2008. postignu mirovno rešenje najdužeg savremenog konflikta, izraelsko-palestinskog.
I dok je domaćinu Džordžu V. Bušu ovo problematična šansa da svoj ratoborni mandat pod senkom iračkog fijaska u finišu kopernikanski okrene i sebi obezbedi kakvu-takvu auru mirotvorca, a palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu tek predstoje teška pogađanja sa rivalima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz radikalnog Hamasa, pažnju mi je privukao jedan intervju izraelskog premijera Ehuda Olmerta.
Komentarišući za "Haarec" plan za stvaranje nezavisne palestinske države, Olmert se vratio na pitanja koja Izrael tište od vremena nastanka 1948: kako biti jevrejska država, demokratska država i država na čitavoj teritoriji Obećane zemlje.
Izrael je u traganju za odgovorima decenijama razapet. Demografski bum Palestinaca preti jevrejskom karakteru. Demokratsko ustrojstvo ozbiljno se ugrožava nasiljem prema Palestincima koji traže deo zemlje koju sa Jevrejima dele od biblijskog doba. Vremenom, kroz bolne debate koje i danas dele Izrael, pokazalo se da je otac nacije David ben Gurion bio u pravu kada je govorio da će kompromis morati da se traži u odricanju od delova Erec Izrailja.
Pregovori na ovu temu otvoreni su još 1991. u Madridu, napredovali su i posustajali. Dve godine kasnije, Izraelci i Palestinci su posle tajnih pregovora u Oslu potpisali prvi mirovni sporazum, ali mir je ostajao na udaljenim horizontima.
Praznična atmosfera, poput ovonedeljne u Anapolisu, karakterisala je i čuveni sporazum iz Kemp Dejvida jula 2000. godine. Izrael je Palestincima obećao 96 procenata teritorija zauzetih u ratu 1967. plus de fakto suverenitet nad svetim mestima u Jerusalimu. Sve se završilo najkrvavijim i najdužim ratom u istoriji Izraela koji i danas traje.
Da li je nasilje ključni faktor koji je doprineo izraelskom stavu da je bolje živeti na manjoj teritoriji u miru nego na većoj sa terorom? Svakako da jeste, uz podsećanje na Ben Gurionove vizionarske reči.
Kada se Izrael svikao na činjenicu da će ostati bez delova svoje svete zemlje, kada se Bušova administracija saglasila sa rešenjem po formuli dve države, i kada je izraelska vlada počela Palestincima da vraća delove teritorije, izgledalo je da će rešenja biti.
Onda su protivnici mira počeli da dižu glave na obe strane. Palestinski bombaši samoubice i izraelski desničari zaustavili su mirovni proces. Ponovo je trebalo čekati. Vašington, glavni broker regiona, nije žurio jer šef Bele kuće nije želeo da prođe kao i njegovi prethodnici.
Sada, na startu "novog početka" Amerikanci su obećali da će biti ozbiljni supervizori i da neće dozvoliti gubljenje vremena. Sagovornici znaju da svaki novi dan slabi njihovu moć u odnosu na ekstremiste sa obe strane.
Entuzijazam nije nedostajao ni Izraelcima koji predaju (vraćaju) teritoriju, ni Palestincima kojima je država toliko puta obećavana a nisu je dobili. Ključni akteri su lično prošli evoluciju od tvrdokornih nacionalista do pragmatskih političara svesnih koliko je vremena prošlo da bi se shvatilo da su dve države najbolje rešenje za dva naroda.
Olmert i Abas dobro znaju detalje mogućeg sporazuma, ali su zabrinuti da li će imati mandat da potpišu jedan takav "dil". Upravo zato, spoljni pritisak im odgovara.
Da se vratim intervjuu izraelskog premijera: "Ukoliko dođe dan kada bi rešenje dve države propalo, a mi se suočimo sa borbom (Palestinaca) za jednako pravo glasa po uzoru na Južnoafričku Republiku, tada bi, čim bi se to dogodilo, Država Izrael bila gotova."
Vernost demokratiji nagnala je Izrael da se odriče teritorije, uključujući i one delove – poput Hebrona na Zapadnoj obali – koji su posle Jerusalima najsvetija mesta judaizma.
"Jevrejske organizacije, koje su uporišta naše moći u Americi, prve bi bile protiv nas jer bi rekle da ne mogu da podržavaju državu koja ne podržava demokratiju i jednako pravo glasa za sve svoje stanovnike", zaključuje Olmert.
Ovakva vrsta uticajnih i bogatih "prekomorskih korektora" u ovoj zemlji ne postoji, ali zar istu dijagnozu nismo toliko puta čuli do sada: šta bi bilo kada kosovski Albanci ne bi hteli nezavisnost? Ko bi vodio srpsku politiku u Skupštini podeljenoj na dve velike grupe? Zar to ne bi bili albanski poslanici sa Kosmeta?
Problem je samo kako formulišete pitanje. Velika većina Srba će na pitanje da li je za gubitak dela Srbije reći da nije. Ali, ista ta većina će reći da nije za to da sutra Albanci sa Kosova diriguju srpskom politikom. Da ne govorim o demografiji koja predviđa da bi Srbi u ne tako dalekoj budućnost postali manjina u zemlji koja nije definisana kao država građana već država srpskog naroda. Da ne pominjem ulaganja u zaostalo Kosovo. Ako smo ravnopravni, morali bismo da budemo i solidarni. Može i drukčije: čemu katastarski vođena jedinstvena država ako stanovnici dela te zemlje gotovo ni u čemu ne učestvuju u zajedničkom životu?
Tako je, u danu u kome se obeležavala 60. godišnjica rezolucije UN o podeli Palestine i otvaranju prostora za masovnu imigraciju Jevreja iz Evrope, Olmert naznačio zašto je ta odluka uzrokovala toliko neprijateljstva i krvoprolića. Premijer je vratio u vreme kada većina Arapa nije htela da prizna Izrael, i kada je većina izraelskih funkcionera poricala da postoji neko pod imenom "Palestinac".
Šta je važnije: živeti u jevrejskoj (srpskoj) državi ili demokratskoj državi? Razlika onoga u Izraelu i ovoga u Srbiji jeste to što su tamo sva ključna pitanja nacionalnog karaktera i veličine zemlje odavno tema javne debate, dok se ovde pretvaraju u jevtinu monetu za dokazivanje patriotizma, za partijske promocije, za koalicione nagodbe, čak i za pretnje neistomišljenicima.
Izrael i Palestinci nastavljaju pregovore, koji svakako nisu manje teški i složeni od onih Beograda i Prištine. Palestinac je u slabijoj poziciji jer tek treba da pronađe mehanizme i ponudi konkretna rešenja, što možda i neće uspeti imajući u vidu nedostatak prethodne debate i jaku domaću opoziciju. Ali, Izraelac je spreman da mu oko toga pomogne.
Da Izrael neće da se odrekne delova zemlje koju je dobio u ratu, nebitno kada, pregovora ne bi bilo. Izrael bi bio optuživan za represiju, a palestinske intifade stizale bi jedna drugu. Ni bi bilo ni šanse za mir. Ali, pošto načelna saglasnost postoji, i pošto Olmert i Abas pregovaraju kao partneri, Vašington je spreman da im pomogne.
"I jednog i drugog gospodina sam uverio da će SAD biti aktivno angažovane u procesu", rekao im je Buš. "Iskoristićemo našu moć da vam pomognemo pošto ste došli sa neophodnom odlukom da položite temelj palestinske države koja će u miru živeti uz Izrael."
"Neophodne odluke" tiču se koliko vremena, toliko i državničke mudrosti i odgovornosti. Izraelci i Palestinci su dugo čekali. Ako ništa drugo, ono na još jedan "obećavajući početak". Makar i bez trojnog rukovanja na travnjaku Bele kuće.
Breme izraelsko-palestinske prošlosti suviše je teško da bi se neko posle desetine "mirovnih događaja" olako usudio da predviđa završni proboj mira. Ali, zlehudi bliskoistočni susedi ponovo su se prisetili da je radikalni nacionalizam najveći neprijatelj sporazumevanja. Čak i kada sporazumevanje znači razdvajanje.
[objavljeno: ]
