Izvor: Kurir, 26.Nov.2010, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SELO DOBRIH DUŠA
O starom i nepokretnom Dušimiru Vuksanoviću na nepristupačnoj Goliji već deceniju i po brine troje komšija, koji ga hrane, kupaju...
NOVI PAZAR - Još dobrote ima u narodu!
Priča o Dušimiru Vuksanoviću iz Pačevine, zabačenog golijskog sela na dvadeset kilometara od Novog Pazara, priča je o jadu i čemeru, ali i o dobrim dušama, komšijama kakvih još, valjda, ima samo po ovim udaljenim, planinskim krajevima.
Dušimir je teški invalid punih petnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << godina. Nepokretan je, jedva da može neki zalogaj hrane da proguta... Da nije komšija iz sela, Ivana, Dušice i Pavlije Vuksanović, teško da bi starac poživeo i koju godinu, a ne punih deceniju i po.
- Dušimir teško govori, ali svega je svestan! Pomažemo mu koliko možemo, na smenu, trudimo se da je dobar deo dana neko uz njega, da mu se nađe, doda čašu vode, krišku hleba - priča Dušimirova komšinica Pavlija, i sama već stara i bolesna.
U Pečevini život je više nego težak i za najzdravije i mnogo mlađe, a kamoli za nekoliko staraca i starica koji su ostali da čuvaju kućni prag. U udaljeni deo Golije može se samo terenskim kolima, na konju ili pešice. Zimi, kad padne sneg, selo je ponekad i nedeljama odsečeno od sveta.
- Nismo dozvolili za sve ove godine da Dušimir ostane gladan, da, ne daj bože, umre od gladi. Kud bismo od bruke! Umesimo mu hleba da ima, nahranimo kad treba, ponekad ga i okupamo, redovno mu operemo veš - skromno pričaju Ivan i Dušica.
Sam Dušimir nema nikakvih primanja. Priča o dobrim komšijama, o brizi koja traje deceniju i po izmami suze. Teško, ali Dušimir progovori neku reč:
- Srećan sam čovek kad imam ovakve pomagače! Da nije njih, odavno bih ja na onaj svet. Imam ja sestre, samo, žive daleko, ponekad me obiđu, ali imaju one i svoje muke - kaže starina.
Nudili su mu, priča, da ide u starački dom. On - ne bi. Voleo bi, veli, da umre, u svom selu, svojoj kući, kraj svojih komšija.
- Brinemo o Dušimiru koliko možemo! Samo, i mi smo sve stariji, sve teže i sebe gledamo. Red bi bio da se o Dušimiru malo više pobrine i država preko svojih službi - veli Pavlija.
Zoran Šaponjić
Pažnja važnija od hrane
Starom i nepokretnom Dušimiru često pomogne i Branko Marković, penzioner iz susednog podgolijskog sela Svilanovo.
- Obiđem ga kad god mogu, odnesem mu malo namirnica, voća. Njemu je, čini mi se, od toga važnije da mu neko dođe, svrati, da s nekim reč progovori. A njegovim komšijama za ono što rade već godinama, deceniju i po, svaka čast. Orden su zaslužili. Dušimir je dobar čovek. Dok nije oboleo, bio je dobar domaćin, čovek za primer, ugled - kaže Branko.
