Izvor: Politika, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusi među Erama
Užice – Prošlost nas je učila da razumemo izbeglice i izbeglištvo. Ko napusti svoju i krene u tuđu zemlju, unapred se spremio na nove bure, nevolje, iskušenja... Ovako je, pišući svoju upravo objavljenu knjigu "Rusi među Erama", užički autor dr Rade Poznanović uveo čitaoca u jedno već zaboravljeno vreme između dva svetska rata, kad su ruski emigranti dolazili u Jugoslaviju. Pred krvavom revolucijom, koja je s početka dvadesetih godina prošlog veka neistomišljenike proganjala, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napuštali su svoju "rodinu".
Na područje Kraljevine SHS, brodovima preko Crnog mora i posle kroz Bugarsku, došlo ih je oko 60.000. Od tog broja, u tadašnje Užice i još šest ovdašnjih srezova, o čemu se nedovoljno znalo, stiglo ih je oko 800. I, mnogi od njih odoleli su iskušenjima, burama tuđine – štaviše, utisnuli su dubok pečat u život i razvoj celog ovog kraja.
Dolazeći ovamo, ruski emigranti, uglavnom ljudi srednjeg sloja, mahom školovani, uključivali su se u poslove za koje su bili sposobni. Stiglo je desetine inženjera, tehničara, lekara, pa i učitelja i sveštenika, a najviše radnika i zanatlija. Kadrovi su bili preko potrebni tadašnjoj državi koja se razvijala, pa je, recimo, zapisano da su ruski stručnjaci učestvovali u projektovanju i gradnji najvažnijih predratnih puteva, pruga, objekata u užičkom kraju: putnih pravaca Užice – Kraljeva Voda i Užice–Vardište, uske pruge preko Šargana, Oblasne bolnice i kasarne u Krčagovu, malog parka u centru Užica, mosta na Drini kod Skelana, obnavljali zgradu užičke Gimnazije, manastir Raču kod Bajine Bašte, gradili vodovod u Čajetini, drugu hidroelektranu na Đetinji...
Ruski geometri i geodete pomogli su da se ta struka u Srbiji razvije i, uz sve ostalo, da započne katastarski premer zemljišta.
Nisu izgrednici
Ipak, nisu svi Rusi među Erama bili na važnim i odgovornim položajima. Oni drugi, koje je muka terala na snalaženje, nisu birali poslove, radeći i za najniže nadnice. Neki su bili i kočijaši, radnici na građevinama, ulični prodavci novina. Ipak, niko od užičkih Rusa, kako piše autor, nije pokazivao nameru da se "obesi društvu na vrat", kao socijalno ugrožen. Bilo je kod tih ljudi nekog ponosa, da radom, a ne od prosjačenja, žive i prežive.
pored vrednoće, pamti se i da nisu pravili probleme, ni bilo kakve izgrede. Primera radi, na gradnji "Šarganske osmice", 81 ruski emigrant je učestvovao, ali ama baš nikad nisu pomenuti kao izgrednici. Razne ružne stvari su se na tom dugogodišnjem poslu dešavale i to je zapisivano: napili se Bosanci, posvađali Ličani, Austrijanac napao muslimana, česta su zbog toga i hapšenja bila. Rusi su bili mirni, iako su, piše Rade Poznanović, na tom radilištu najbrojniji.
Ima u ovoj knjizi i takvih detalja da su, recimo, Rusi godinama pričali kako su se, po dolasku u Srbiju, čudom čudili videvši da Srbi jedu kukuruzni hleb žute boje. Mislili su da se takav hleb mesi sa jajima, drugi su pretpostavljali da je to patišpanj. Po tome su zaključivali da su stigli u veoma bogatu zemlju. Kukuruz u Rusiji je isključivo bele boje i hleb od tog brašna je beo.
Takođe, pominje se i sahrana čuvenog belogardejskog generala Vrangela 1928. godine u Beogradu. Na opelu u beogradskoj Crkvi svetog Marka pevao je hor od 300 kozaka.
Dobar deo knjige "Rusi među Erama" posvećen je životopisima ovih došljaka, poznatijim i manje poznatim tamo gde su živeli. Ukupno je sabrano 457 biografija onih koji su živeli u sedam srezova užičkog kraja.
Ostala su među starijim Užičanima posebno upamćena imena bračnog para Jurija i Zinaide Drizo. On čuveni građevinski inženjer koji je projektovao mnoge puteve u ovom kraju, a ona lekar, izuzetan humanista, decenijama u narodu poštovana.
Uloga u Četvrtoj ofanzivi
Zatim, vrsni i neobično preduzimljivi građevinski inženjeri Aleksandar Osipov i Nikola Prohorov, pa slikar od umeća Vsevolod Sudzilovski, nastavnik muzike Jurij Pavlišin, sudija iz Arilja Vladimir Kazmin, bračni par lekara iz Čajetine dr Aleksandar i dr Natalija Bokarev, gradski sanitarni inspektor u Užicu dr Spiridon Borodin, pa neki Mihail Stankijevič o čijim su brkovima dugim 102 centimetra i predratne novine pisale, pa čuveni general i inženjer Vladimir Volođa Smirnov, koji je rukovodio radovima na gradnji podzemnih trezora Narodne banke Jugoslavije u Užicu, a u toku rata 1943. za Titovu vojsku napravio poznati prelaz preko Neretve, tokom Četvrte neprijateljske ofanzive što je i filmom ovekovečeno...
O njihovim životopisima, i o mnogim drugim znanim i neznanim, svedoči ova knjiga, korisna za potomke ovih ljudi, ali i za nove generacije koje o Rusima u užičkom kraju nimalo ili nedovoljno znaju.
Priča o ovoj knjizi je istovremeno i pohvala izuzetnoj upornosti autora Poznanovića, vrsnog stvaraoca mnogih dela, doktora etnoloških nauka, koji piše lako i prijemčivo, uvek iznova potvrđujući da je u jednostavnosti majstorstvo.
Ovom piscu ni njegove 83 godine nisu bile smetnja da mesecima traga po arhivama i razgovara sa potomcima ovdašnjih Rusa, kako bi važne činjenice došle do javnosti.
[objavljeno: ]
.jpg)
