Izvor: RTS, 11.Apr.2014, 08:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ratno pravo bez pravila

Odgovornost za izbijanje Velikog rata leži na Vilhelminskoj Nemačkoj, navodi istoričarka Izabel Hal koja publici nudi pravni pogled na 1914. godinu. Klica iz koje je izrastao Veliki rat krije se u načinu na koji je u tadašnjoj prusko-carskoj Nemačkoj stvarano i tumačeno međunarodno pravo, smatra Hal.

U širokom izboru novih naslova koji se bave ne samo početkom Prvog svetskog rata, već pre svega logikom koja je dovela do njegovog izbijanja u leto 1914, izdvaja se knjiga >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << američke istoričarke Izabel V. Hal, koja važi kao specijalista za noviju nemačku istoriju do 1945.

Njena knjiga "Bitka za međunarodno pravo u Prvom svetskom ratu" ("The Struggle for International Law in the First World War", Ithaca, Njujork), nudi zainteresovanoj javnosti s obe strane Atlantika pogled na Veliki rat iz jednog novog ugla - pravnog, a ne političkog.

Njena teza je: Dobar deo knjiga koje tematizuju takozvani Veliki rat, polazi od neupitne činjenice da su svi državno-pravni akteri bili podjednako krivi, da su ionako svi činili zločine, te da su, shodno tome, 1918. svi stajali podjednako odgovorni za katastrofu koju milioni nisu preživeli. To ne odgovara istini, smatra Hal.

Po njenoj interpretaciji krivica sasvim jasno leži na Vilhelminskoj Nemačkoj (Vilhelm II, vladao 1888-1918).

Klica iz koje je kao divlji izdanak izrastao Veliki rat krije se u sasvim specifičnom načinu na koji je u tadašnjoj prusko-carskoj Nemačkoj stvarano i tumačeno međunarodno pravo. Model je do te mere bio singularan, da se čak može govoriti o liniji razdvajanja između Nemačke i svih ostalih.

Za ljubav dinamike, Hal govori o "usamljenoj" Nemačkoj na jednoj, a "svima drugima", na drugoj strani, iako tu i tamo podseti da se sve što se u tom smislu odnosilo na pruski Berlin, odnosi i na Habzburški Beč, "samo u manjoj meri". Austrougarska je išla u rat u paketu s Vilhelminskom Nemačkom - i u istom paketu se vratila.

Ratni pozitivizam

Profesor na njujorškom Kornel univerzitetu (Cornell Univeersity), Hal je prošle nedelje bila gost bečkog Međunarodnog instituta za kulturu (IFK) gde je održala predavanje koje u krajnjem efektu poništava lakonske svi-su-krivi tvrdnje iz niza novijih dela, pre svega onog od Kristofera Klarka "Mesečari: Kako je Evropa otišla u rat 1914".

Prevedeno i nužno pojednostavljeno, ovo je njena priča o tome kako je iz jedne volatilne međunarodno-pravne filosofije došlo do Prvog rata, koji je direktno doveo do Drugog, koji je sa svoje strane doveo do Hladnog rata, koji je opet završio raspadom Sovjetskog Saveza i Titove Jugoslavije. Tek toliko, da se zna, za sve one koji misle da nas prošlost ne tangira!

Pre nego što je izrastao u realnog monstruma životne prakse, Veliki rat je spavao u teško dostupnim komorama istorijskog pravnog smisla. Tamo ga se moglo naći kako formulisan kao pitanje relaksirano čeka trenutak odgovora: Naime, da li je rat uobičajeno rešavanje problema između država, ili je on sam po sebi izuzetak, pravni eksces? Da li je rat, Heraklit bi rekao "Otac svih stvari", ili opasan psihotičar koga treba držati u (pravnoj) ustanovi zatvorenog tipa?

Vilhelmova Nemačka, "i u manjoj meri Austrougarska", su zastupale pravnu školu mišljenja koju Hal definiše kao "ratni pozitivizam" (Kriegspositivismus). Pozitivizam u tom kontekstu znači - nema pravila. Ratno pravo se izvlači iz "prirode rata", priroda rata je nasilje i surovost, prema tome, sve je dozvoljeno.

Nakon što je mesece i godine provela kopajući po državnim arhivama Nemačke, Velike Britanije i Francuske, Hal tvrdi - uz pojedinačne proteste bečke publike - da nijedan državni akter tog vremena nije imao tako zaigrano neformalni odnos prema konceptu međunarodnog prava, kao Vilhelmova Nemačka.

Najdalekosežnije odluke, najteže operacije, najstrašniji koraci su se u Berlinu ("i u manjoj meri Beču...") preuzimali u kratkom dogovoru cara i šefa Generalštaba, nakon čega bi Ministarstvo spoljnih poslova dobijalo depešu da to "međunarodno-pravno ukomponuje".

Iako Hal nijednog trenutka ne opisuje ostale velike igrače tog vremena kao idilične moralizatore mirnog rešavanja konflikata, decu cveća iz vremena Titanika, ona ne ostavlja ni trunke sumnje da su "drugi bili bolji od Nemačke", da su definitivno imali jasniji osećaj odgovornosti, da su znali da krše pravila onda kada bi ih kršili. Takođe su se odluke o operacijama uvek donosile na osnovi široj od dva para očiju.

Od četiri stuba prava - autoritet, sankcija, obavezujuća snaga i univerzalnost - prusko-nemačka pravna kuća je posedovala samo prva dva, u tom smislu je bila "primitivnija" od drugih.

Ako se pogledaju stanice razvoja međunarodnog ratnog prava (jus ad bellum) u odnosu na neke od relevantnijih konvencija, Ženevske, čiji se prvi dokument potpisuje još 1864, ili Haške iz 1899. i 1907. - jasno je da vilhelminska Nemačka nije agirala u međunarodno-pravno praznom prostoru, već je samo izabrala da se ponaša kao da je on pravno nekodifikovan.

Taj i takav specifičan pristup međunarodnom pravu doveo je do situacije u kojoj se agresivan rat iz 1914. tumačio kao politička povreda, a ne kriminalni čin. Na sve to, posle rata je usledila jednako agresivna "kampanja nevinosti" iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, prema kojoj su "svi bili krivi". Ta je "unšuldskampanja" u danima Versajske konferencije 1919. bila do te mere efikasna, da se njene posledice, kako tvrdi Hal, i danas osećaju u istoriografiji Sjedinjenih Američkih Država.

Linija 1877-1999

Nošena pitanjima publike - u kojoj se nije svima dopao de fakto obračun sa Klarkovom tezom o opštoj krivici - Hal se kretala između idejnih koncepata "pravo rađa pravo", "situacija rađa pravo" ili "novo oružje rađa pravo" (Waffenpositivismus), sa namerom da fiksira njihove pojedinačne moralne dimenzije. Ili, da ponudi logotip - koliko izvor iz kog se zahvata pravo košta društvo.

Ako već govorimo o dva filosofsko-pravna koncepta međunarodnog prava 1914, odnosno o "Vilhelminskoj Nemačkoj i svima ostalima" - iz koje onda pravne tradicije izviru, ili koju liniju slede moderni događaji, kao što je američki intervencionizam u Iraku ili Avganistanu, pitali su neki, ili, NATO intervencija u Srbiji 1999, postavlja pitanje novinarka RTS-a.

Ukratko, kad neko danas puca po svetu, iz kog međunarodno-pravnog ugla to radi, na koju istorijsko-genetičku liniju se pri tome oslanja?

Što se tiče Iraka, kao i uopšte formi odomaćenih pod nazivom "cuber war" ili prakse bespilotnih letilica ("drones", pozitivizam oružja, novo oruje "rađa" pravo), one se izvode iz pravne linije Vilhelminske Nemačke, znači pre iz škole pravnog pozitivizma, nego iz škole dobrih đaka gde "pravo rađa pravo", smatra Hal.

Srbija i 1999. bi bile pravna posledica jedne druge pravne tradicije, takozvane "humanitarne intervencije", koju Hal smešta u 1877. godinu, dakle potpuno van one dve linije (Nemačka i ostatak), koje su bile karakteristične za Evropu neposredno uoči Velikog rata. Ona ne ide dalje u objašnjavanje "1877.", ali ta godina nudi vrlo interesantnu pravnu situaciju, pogotovu za samu Srbiju, pa zaslužuje da se kratko skicira.

Šta se dogodilo 1877? Osmansko carstvo je najbrutalnijim metodama slamalo ustanak hrišćanske "raje" na svojim preostalim balkanskim teritorijama (Bosna i Bugarska); Kneževina Srbija je pomagala ustanicima, ali i sama stajala pred porazom.

Engleska, nemačka, austrougarska, francuska i ruska diplomatija nisu uspele (Konferencija u Konstantinopolju, godinu dana ranije) da upristoje Veliku portu da prestane s krvoprolićem. Rusko carstvo je stoga u martu 1877. od partnera zatražilo i dobilo dozvolu (Londonski protokol) da uđe u rat protiv Osmanskog carstva i zaustavi pokolj hrišćana.

Odmah posle potpisivanja, britanska diplomatija se politički, iako ne moralno, distancirala od Protokola, pod obrazloženjem da se London oseća prisiljen da prihvati "humanitarnu intervenciju" Rusije kao sredstvo za zaustavljanje masakra nad civilima, k tome još hrišćanima, ali da ga svejedno muči neizvesnost kakve bi ciljeve, osim tog deklarisanog, Moskva mogla sprovoditi na Balkanu.

Samo dva meseca pre toga, u januaru iste 1877. godine, Rusija i Austrougarska su u Budimpešti potpisale dogovor prema kome Bosna i Hercegovina, kad je Rusi izvuku ispod vlasti Porte, pripada Habzburškoj monarhiji.

Ta prva humanitarna intervencija novije istorije, u kojoj su Rusi spasavali hrišćane od turskog krvoprolića, a zapadne i centralne sile pazile da se time bitno ne promeni tadašnji evropski raspored moći, pojavljuje se danas u sasvim novom svetlu: Kao međunarodno-pravni roditelj NATO intervencije protiv Srbije 1999. za zaustavljanje "krvoprolića" na Kosovu.

Ko su "komiti"?

Ali, Hal priznaje da iznad 1999. ostaje da lebdi duboka kontroverza neautorizovane vojne intervencije - Rusija je 1877. imala službenu dozvolu partnera, dok NATO nije imao dozvolu Veća bezbednosti Ujedinjenih nacija.

U jednoj stvari ipak, ona "brani" srpsku stranu, time što njena argumentacija jasno amnestira Kraljevinu Srbiju od krivice za izbijanje rata 1914.

Dve interpretacije međunarodnog prava izvršile su presudan uticaj na konkretnu formu prvih operacija na terenu. Nemačka tako ulazi u Belgiju i u prvim akcijama ubija šest hiljada navodno "naoružanih" civila; paralelno, Austrougarska ulazi u Srbiju i takođe počinje operacije masakrima civila i - komita.

Pitanje je da li su "komiti" u pravno-međunarodnom smislu, kao "naoružani civili", stajali pod zaštitom Ženevskih i Haških dokumenata. Ali, kaže Hal, dok se o masakrima u Belgiji zna skoro sve, krvoprolića nad civilima u Srbiji 1914. godine ostaju slabo istraženi materijal, jednako kao i kriterijumi pod kojima je austrougarsko vojno vođstvo pravilo razliku između civila i "komita".

Na koji način su pravne intepretacije pojmova kao što su "Notstand" (kriza) i "Notwehr" (samoodbrana) od strane vilhelminskih i habzburških jurista, imale direktan uticaj na prve mesece rata na teritoriji Kraljevine Srbije 1914. - to je tema koja zaslužuje ozbiljan istraživački rad, smatra Izabel Hal.

Nastavak na RTS...