Izvor: Politika, 05.Okt.2014, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratni dnevnik kaplara Milutina
Četiri godine Prvog svetskog rata Milutin Ristić proveo je na bojištu, prošao albansku golgotu, ratovao na Solunskom frontu, pisao dnevnik i skupljao biljke
„Dan nas je zatekao u plitkim rovovima prve borbene linije. Neprijateljska artiljerija poče da tuče jednu udolinu na hiljadu i nešto više metara levo od nas.
Tu se nalazilo francusko mitraljesko odeljenje koje je, otkriveno od neprijatelja, pokušavalo da pređe brisani prostor i priđe položaju gde su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nalazile francuske trupe. U ovom masakru život je izgubilo mnogo vojnika, stradale su i životinje...”, pisao je u svom dnevniku iz Prvog svetskog rata vojnik Milutin Ristić.
Na papirima koje je nalazio usput, u plitkom rovu, obično u predvečerje kada bi utihnula topovska paljba, zapisivao je šta su on i njegovi drugovi preživeli. Opisivao je bitke, proboje, povlačenja, ratne strahote…
Božana Jović (Foto Z. Anastasijević)
Milutin je imao 20 godina kada je prvi put poneo pušku – 1912. godine, na početku Prvog balkanskog rata. Mobilizacija ga je sustigla na poslu sudskog pisara, a tada je bio na polovini studija prava. Ni pre rata život mu nije bio lak.
Iako odličan đak u osnovnoj školi u rodnom selu Turice kod Dragačeva, teškom mukom je uspeo da nastavi školovanje zbog siromaštva: morao je da radi da bi preživeo, ali uspevao je i da se obrazuje. Taman kada je upoznao svoju životnu saputnicu, morao je u rat. Usledila je Kumanovska, a zatim i druge bitke, pa Drugi balkanski rat…
Zatišja u vojevanju za Milutina gotovo da i nije bilo, jer primirje je bilo kratkotrajno – Austrougarska imperija 1914. godine napala je Srbiju. Sa drugim studentima i đacima doraslim vojnoj obavezi Milutin Ristić prebačen je u Skoplje na obuku i smešten je u jednu od šest četa koje su ukupno imale oko 1.300 mladića između 21 i 24 godine. Vrhovna komanda proizvela je pripadnike ovog bataljona krajem 1914. u čin kaplara i naložila im da krenu u boj.
– Tata je delio sudbinu na hiljade vojnika tog doba. Prošao je albansku golgotu, sa saborcima je prilikom zbega stigao do Krfa, bio je ranjen dva puta, ali su mu rane, srećom, bile prostrelne, pa se brzo vraćao u rovove i nastavljao bitke. Bio je na Solunskom frontu, učestvovao je u bitkama na Kajmakčalanu… – priča za „Politiku” Božana Jović (92), ćerka Milutina Ristića.
Koliko je rat bio strašan govori i podatak da je od 1.300 kaplara, samo njih 400 dočekalo primirje. Za iskazanu hrabrost i zasluge u ratnim godinama Ristić je dobio i odličja – Albansku spomenicu i Karađorđevu zvezdu.
Milutin Ristić (Foto lična arhiva)
U godinama mira nije voleo da priča porodici o strahotama kojima je prisustvovao u Velikom ratu. Nadao se da tako nešto neće više nikada doživeti. Na sva pitanja njegove četiri ćerke odgovarao je kratko, izbegavajući detalje o borbama… Ali je zato sve četiri ratne godine vodio dnevnik. Na požutelim papirima starim čitav vek, njegovi ratni drugovi i događaji ostali su sačuvani od zaborava.
Iako je rat završen 1918. Milutin je demobilisan tek dve godine kasnije: ratom opustošenoj Srbiji bili su neophodni učeni ljudi da obrazuju mlađe naraštaje. Kada je konačno skinuo uniformu, završio je fakultet i oženio se, dobio je posao u državnoj službi i svoj prvi srez – Valandovo. Kasnije je bio sreski načelnik i u Kičevu, Novoj Varoši…
– U Velesu nas je dočekao Drugi svetski rat. Mesecima nismo znali šta je sa tatom, jer je u proleće 1941. mobilisan. Kasnije smo saznali da je postao potporučnik i da je sa ostalim vojnicima bio zarobljen, dugo je bio u logoru u Solunu, a zatim je prebačen u nemački logor Nirnberg – objašnjava Božana Jović.
Godinu dana kasnije Milutin se vratio u Srbiju sa grupom od 150 oficira. Porodica ga nije prepoznala, bio je kao senka, bolestan… Kada se oporavio, na zahtev Milana Nedića nastavio je da upravlja srezom, a onda je pred kraj rata dva puta završio u gestapovskom zatvoru…
Ali ni okončanje rata Ristiću nije donelo mir: nove vlasti su ga uhapsile i bio je mesecima u zatvoru Ozne. Kada je oslobođen. povukao se u Loznicu gde se posvetio onome što je voleo od detinjstva – agronomiji i umetnosti.
Herbarijum iz Velikog rata
Iz Velikog rata Milutin Ristić doneo je neobičnu zbirku biljaka – herbarijum koji je napravio u ratnim godinama. Biljke od pre jednog veka i danas stoje u starom albumu. Ostalo je, doduše, samo sedam strana, koje je Milutin posvetio svojoj tadašnjoj verenici, a kasnije supruzi Rosi.
„Tata je tokom rata, u trenucima predaha dok su čekali u rovovima prikupljao biljke. Doneo ih je i sa Kajmakčalana, Soluna, gde god je bio. Skupljao ih je i stavljao između strana tri knjige koje je nosio u rancu, na leđima sa ostalom ratnom opremom. Tako ih je presovao i kasnije stavljao u album. Imao je pune dve kutije biljnog blaga koje je kasnije poklonio Vojnom muzeju, kao „omaž za poginule drugove”, kako je govorio”, priča Božana Jović.
Porodici je ostalo dvadesetak presovanih biljaka u albumu, dok o sudbini onih poklonjenih muzeju, ne znaju ništa.
Dejana Ivanović
objavljeno: 05/10/2014
