Izvor: Politika, 16.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasističke nevladine organizacije
Kako bi izbegle zakon, u Evropi je sve više nevladinih organizacija koje pod plaštom slobode demokratskog izražavanja propagiraju ideje rasne separacije
Od minulog vikenda Austrijom kruže teorije zavere. Nepopravljivi, takozvani večito jučerašnji (zagovarači nacističkih i neonacističkih opredeljenja) šire glasine da je izraelska obaveštajna služba Mosad „skrivila" smrt koruškog zemaljskog poglavara Jerga Hajdera. Relativiše se činjenica da je ultradesničar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izgubio život u saobraćajnom udesu koji je izazvao vozeći u teško alkoholisanom stanju. Nivo alkohola u krvi, utvrđen obdukcijom, iznosio je 1,8 promila.
Po slovu zakona, ovakve su insinuacije kažnjive u skladu sa odredbama Ustavnog zakona (nije dozvoljena interpretacija, ni pozivanje na presedane) o zabrani nacističke i neonacističke agitacije. Ipak, odgovarajuća istraga nadležnih ustavobranitelja, dakle državne policije nadležne za zaštitu ustavnosti, izostala je... Austrija, poput drugih zapadnoevropskih zemalja – onih koje su se u Drugom svetskom ratu svrstale na pogrešnu stranu– poklanja posebnu pažnju ulepšavanju statistika koje ukazuju na rast popularnosti ekstremne desnice. Pre svega one koja zaslužuje (neo)nacistički pridev.
U Nemačkoj, primera radi, prema podacima službe za zaštitu ustavnosti, u 2005. godini registrovano je ukupno 4.100 organizovanih neonacista. Novijih podataka (još) nema. Ipak, priznaje se da bi broj, danas, mogao da bude „znatno veći”. Ovoj statistici protivreči poverljivi spisak obaveštajne i kriminalističke službe u kome se navode lični podaci više od deset hiljada ekstremnih desničara, spremnih da se okrenu uličnom nasilju – batinanju iz političkog ubeđenja.
Prema podacima koje, povremeno, obelodanjuju pripadnici šarolikih nevladinih organizacija, broj ultradesničara, ideološki bliskih nacistima i neonacistima, procenjuje se samo u Nemačkoj na više od pola miliona. Zajedno sa „pasivnim" pristalicama, broj bi mogao da bude četvorostruko veći. Slično je i u Austriji i u Švajcarskoj. S tim što se u ove dve zemlje većina neonacista svrstava u grupu takozvanih ekstremnih patriota. Ko su oni?
Predstavnici legalnih političkih stranaka ekstremno desne orijentacije odbijaju poređenja sa sledbenicima Hitlera i Musolinija, ne prihvataju prideve nacistički i neonacistički. Tvrde, rečju ili zaobilazno, da su politički radikali u službi otadžbine. Primera radi, uoči izbora u Srbiji, maja ove godine, Beograd je posetio austrijski ultradesničar Hajnc Kristijan Štrahe – ne bi li dao doprinos izbornoj kampanji srpskih radikala. U razgovoru za „Politiku" istakao je da ni on, ni pripadnici njegove Slobodarske stranke nisu nacisti već – nacionalpatrioti.
U nedostatku validnijih dokaza, neonaciste i ekstremne desničare od kazne štiti argumentacija da je reč o izrazu patriotskog opredeljenja. Spasava ih u zemljama gde je agitacija u duhu (neo)nacizma najstrože zabranjena. U Nemačkoj, pri tom, postoji zakon o zabrani huškanja naroda (Volksverhetzungsverbot). U Austriji je na snazi Zakon o zabrani (nacističke i neonacističke agitacije). U Švajcarskoj se zvanični organi u slučaju potrebe pozivaju na zakone o zabrani širenja rasne i verske mržnje... Svi ovi zakoni, u načelu, odnose se na naciste i neonaciste. Pripadnici srodne ekstremne desnice ne potpadaju pod ovakvu jurisdikciju. Shodno situaciji, na evropskom zapadu je sve više nevladinih organizacija koje pod plaštom slobode demokratskog izražavanja propagiraju ideje rasne separacije, izdizanja takozvane čiste, dakle arijevske rase iznad drugih ljudi.
Da li iz pragmatičkih pobuda, ili iz nekih drugih razloga, u zemljama gde je neonacizam sve uticajniji rasprostranjeno je mišljenje da bi trebalo stati na put širenju pogubne ideologije. U Nemačkoj, primera radi, predmet učestalih diskusija u Bundestagu, i u regionalnim parlamentima, jeste zabrana rada (neo)nacističke stranke NPD. Do sporazuma nije došlo – većina političara smatra da bi se zabranom ovaj pokret preselio u ilegalu, da bi ga teže bilo kontrolisati.
U Austriji, sa druge strane, pribegava se ćutanju i zatiranju tragova. Tako je, primera radi, krajem devedesetih godina u Gracu osuđen nacistički terorista Franc Fuhs na kaznu doživotne robije zbog odašiljanja eksplozivnih pisama vodećim, demokratski nastrojenim političarima alpske zemlje. Kada su rezultati dopunskih istraga ukazali da je Fuhs bio samo puki izvršilac „viših" naređenja, osuđenik je izvršio samoubistvo. Obesio se u tri metra visokoj ćeliji, koja je danonoćno bila pod video-nadzorom. Uz to, izvršio je pripreme za samoubistvo – iako su mu obe ruke bile osakaćene do ramena...
Miloš Kazimirović
------------------------------------------------
Jalove zabrane
Ni minimalni količnik među strankama koje šire (neo)nacističku propagandu ne potpada pod jurisdikciju važećih zakonskih zabrana. Da bi jedna stranka ekstremne desnice bila zabranjena, štaviše da bi mogućnost zabrane uopšte bila razmatrana, neophodni su validni dokazi da je reč o nacistima– dakle o politički organizovanim pripadnicima nekadašnjih nacističkih stranaka. Ili, da je reč o neonacistima – o politički organizovanim pristalicama „novih političkih doktrina”, naravno zasnovanih na „oprobanoj političkoj osovini drevnih predaka”.
Ključnim dokazima za sprovođenje zakona o zabrani smatra se upotreba nekadašnjih ili modifikovanih nacističkih simbola, korišćenje nacističke terminologije. U najtežim slučajevima, zabrana se zasniva na dokazanom pokušaju prevrata. Tako je bilo krajem osamdesetih godina prošlog veka, u Austriji. Tada je zabranjena ilegalna neonacistička organizacija VAPO (Vanparlamentarna, narodu odana opozicija) Gotfrida Kisela. Zbog pokušaja državnog puča i pripreme paravojnih neonacističkih odreda, nekolicina njenih čelnika osuđena je na dugogodišnje kazne zatvora. Međutim, čak je i sam Kisel pušten na slobodu posle trećine odslužene kazne. Do ponovnog hapšenja nije došlo početkom ove decenije kada je u njegovom stanu otkriven arsenal vojnog naoružanja... Uzgred, Kisel danas vodi sličan pokret, ali kao frakciju katoličkog bratstva „Germanija”.
[objavljeno: 17/10/2008]
