Izvor: Politika, 22.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasadnik pobune
Beograd je svet, slogan studenata Beogradskog univerziteta koji su pokrenuli višemesečni protest kao reakciju na izbornu krađu, obišao je zemljinu kuglu i postao simbol bunta protiv autoritarnog režima. Svetski mediji su tih meseci iz Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Sada slali izveštaje o optimizmu, snazi, duhu, vedrini i inventivnosti studenata koji su svakodnevno ismevali režim i promovisali nenasilje kao vid suprotstavljanja preovlađujućem besmislu. Slogan Beograd je svet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bio je glas protiv politike koja je zemlju gurala u izolaciju, ali i jasna poruka međunarodnoj javnosti da je Srbija deo Evrope. Deset godina kasnije, Srbija, barem formalno, nije mnogo bliža porodici evropskih država, a demokratski procesi ne idu priželjkivanom brzinom, što se najpre očitava u visokom stepenu nezainteresovanosti građana ne samo za izbore već i za većinu društvenih dešavanja.
Univerzitet iz vremena Miloševića bio je rasadnik pobune i kritičkog razmišljanja. Bilo je to i mesto na kojem su uobličavane nove vrednosti i inicirane društvene promene. U istorijatu studentskih pobuna od početka devedesetih, studentski protest 96/97. nesumnjivo predstavlja najvažniji korak u političkom organizovanju akademske javnosti. Ovaj protest ostaće upamćen kao specifičan društveni pokret koji je ključno uticao na otvaranje prostora za alternativno delovanje, širenje akcije, kao i za demokratizaciju društva. Osim što je probudio energiju i ulio nadu mnogim građanima, protest se smatra važnim i zato što je pokušao da održi distancu ne samo prema režimu već i prema opozicionim partijama, zasnivajući svoje ciljeve na temeljnim društvenim vrednostima poput pravde, jednakosti, nenasilja, solidarnosti. Studentski protest je iznad svega bio vera u drugačiju Srbiju. Upravo zato je njegova energija bila ogromna i upravo su zato studenti uspevali da dopru i do onih koji nisu mogli ili želeli da se identifikuju sa tadašnjim opozicionim strankama.
Danas je deset godina od početka protesta. Jubilej. Nekolicina onih koji su svakodnevno bivali na ulicama ovih dana na razne načine će obeležiti godišnjicu. Pre nekoliko dana otvorena je izložba fotografija u SKC-u, a možda će se neko dosetiti da se, još jednom, prošeta kroz Beograd, uz poznatu scenografiju i prepoznatljivi zvuk pištaljke. No, biće to više okupljanje starih prijatelja, prisećanje na one dane, gotovo komična priča ljudi kojima je bunt protiv režima obeležio mladost. Verovatno će se na istom mestu zateći nekadašnji lideri protesta, a današnji politički oponenti, na koje se neretko upire prst odgovornosti zbog izneverenih očekivanja. Dvojica najčešće pominjanih, Čeda Jovanović i Čeda Antić su neposredno nakon protesta postali mlade perjanice DS-a, da bi se obojica rastali sa ovom partijom, jedan osnovavši sopstvenu, a drugi priklonivši se onima kojima je stručnost na prvom mestu. Mnogi drugi su pratili njihov trag, ušavši u svet ozbiljne politike kroz neku od tada opozicionih stranaka. Bilo je i onih koji su ostali van politike i koji su kasnije učestvovali u stvaranju Otpora i nastavku suprotstavljanja režimu, no najveći broj nekadašnjih studentskih lidera postao je deo političkog i društvenog establišmenta, baš kao i mnogi "obični šetači".
Studentski protest predstavlja jedan od najsvetlijih trenutaka u mračnoj istoriji Srbije devedesetih godina, i to najpre zbog energije koja ga je krasila. Danas te energije nema ni u tragovima. Danas se govori o nezainteresovanosti, apatiji, razočarenju, nespremnosti da se na sličan način utiče na budućnost zemlje. Nesumnjivo je da za takvo stanje postoje mnogobrojni razlozi. Nesumnjivo je da su svađe, politikanstvo i spor(n)a demokratizacija doprineli rasipanju energije. Jasno je i da su okolnosti drugačije, da ne postoji jedan "očiti neprijatelj", te da je sve teže mobilisati građane na bilo kakav politički angažman. Mnogobrojni problemi s kojima se Srbija i dalje suočava doprineli su pasivizaciji građana i rastućoj apatiji.
No, vratimo se na konstataciju s početka teksta. Današnji studenti ne pokazuju veliki interes da učestvuju u nekom novom pokretu koji bi bio izraz njihovih potreba. Pa, iako se situacija promenila, postoji gotovo neograničeno polje mogućnosti u okviru kojih bi bilo moguće ostvarivati ciljeve studentske i omladinske populacije. Da bi se to postiglo potrebna je vizija slična onoj iz 1996. godine, vizija demokratske, razvijene i otvorene Srbije. Istina je da zemlja u kojoj mladi ne nalaze motiv i želju da budu pokretač promena i izgradnje novog vrednosnog sistema nema mnogo razloga za optimizam. Odgovornost za to, svakako, leži na predstavnicima političke i društvene elite koji moraju da prepoznaju interes da mladima omoguće prostor i priliku za angažman, ali i na studentima i omladini koji bi trebalo da pronađu način da se organizuju i ostvare svoje prepoznate ciljeve. Ipak, ne može se očekivati od političke elite da sama prepozna pomenuti interes i bitno promeni stav prema omladini. Naprotiv, put koji bi trebalo slediti jeste onaj u kojem će mladi sami prepoznavati nove teme i nametnuti ih kao prioritet. Aktivnost mladih koja je potrebna Srbiji nije nužno ista kao devedesetih godina i ne mora se po svaku cenu očitavati kroz negaciju i masovne proteste, ali svakako može veoma da doprinese stvaranju drugačijeg vrednosnog sistema. Kroz stvaranje kritičke misli mladi, a pre svega studenti, mogu da utiču na menjanje diskursa političkih elita čija ideologija često ne prati savremena dešavanja u svetu.
Naučni istraživač, Institut za političke studije
Danijela Nenadić
[objavljeno: 22.11.2006.]
