Izvor: Nezavisne Novine, 06.Jul.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radoš Antonijević za 'Nezavisne': I muzej se prilagođava tržištu
Radoš Antonijević, akademski vajar, docent na Fakultetu likovnih umjetnosti u Beogradu i gostujući profesor banjalučke Akademije umjetnosti, večeras sa početkom u 20 časova u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske (MSU RS) otvoriće svoju prvu samostalnu izložbu u Banjaluci.
Naziv izložbe je "Na svom mestu stajati", a istoj je prethodila umjetnička instalacija "Oni koji jedu krompir", tako što je umjetnik u aprilu tekuće godine ispred zgrade muzeja zasadio sjeme >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << krompira iz Holandije.
Od tada do danas preko društvenih mreža vodila se polemika čemu služi ta instalacija, a za sve zainteresovane odgovori će stići večeras.
Radoša Antonijevića zatekli smo u radnoj atmosferi, dok je pripremao izložbu, a u intervju za "Nezavisne" govorio je kako o onome šta prisutne očekuje u MSU RS u narednom periodu, tako i o granicama skulpture, te uopšteno o dometima umjetnosti danas.
NN: Zatekli smo Vas prljavog u radnoj atmosferi. Da li se može reći da je vajarstvo fizički prljav posao?
ANTONIJEVIĆ: Bavljenje skulpturom podrazumeva rad na materijalu, tako da u zavisnosti od tog materijala može da bude težak posao, ali ima i mnogih drugih nezgodnijih poslova.
NN: Umjetnička instalacija "Oni koji jedu krompir" pobudila je strasti u Banjaluci. Na koji način je ista povezana sa izložbom unutar muzeja? Čini mi se da je migracija ono što ih najviše spaja.
ANTONIJEVIĆ: Imaju dve glavne poveznice. Jedna stvar je možda baš ta vezana za migracije određenih tranzicija koje menjaju kulturnu mapu sveta, a zapravo je i kulturna mapa uvek jedan trenutak konstantnih migracija. Krompir u tom smislu može da bude simbol migracije jer je putovao iz Latinske Amerike da bi se nastanio u celom svetu. Međutim, ovo može da bude vezano i za vaše prvo pitanje koliko je to težak, odnosno prljav posao. To je pitanje samog materijala i materijalizacije koje je u skulpturskom poslu veoma bitno i kompleksno. Prosto, kako praviti oblik od materijala je nešto čim se skulptori bave. Ja na izložbi problematizujem da li se može izraditi svemirski brod od sirove gline, napraviti skulpturu od hleba, muzej od keramičkih pločica, crkvu od platna, javnu skulpturu kao baštu. Postoji, čini mi se, neka crvena linija koja spaja sve te radove.
NN: Kao neki oksimoron, odnosno spoj nespojivog...
ANTONIJEVIĆ: Apsolutno da. Uvek postoji konflikt unutar svakog mog rada koji puni tenzijom taj rad. Kako spojiti dečji krevetac i vojni krevet. Kako spojiti crkvu, vojnu prikolicu i roštilj. Kako spojiti planinu i šator. To je nešto čime se ja bavim u svom poslu i dizajniranjem oblika pokušavam da spojim te pojmove. Ti rezultati su moja skulptura.
NN: Mnogi su se pitali šta će biti sa plodovima krompira koji je posađen ispred zgrade muzeja. Da li se zna njegova sudbina?
ANTONIJEVIĆ: Sudbina mu je neizvesna, kao i svakom radu u polju. Nikad se ne zna kakav će prinos biti. Ideja je bila da se sav taj plod pojede, da li tokom otvaranja ili tokom zatvaranja izložbe. Da se zatvori taj krug. Kada pravite neku skulpturu ili trodimenzionalni oblik vi uglavnom možete da zamislite portret nekog čoveka, pa pokušavate da ga napravite od gline ili od kamena, ali to dosta liči na neki krompir. I krompir ima istu suštinu. Suštinski zapravo slika krompira je njegov oblik i on je nekako skulptura iz čiste prirode. Taj način oblikovanja, kako priroda oblikuje stvari, kako ljudi oblikuju stvari, kako ideja dolazi do oblika, kako se izboriti sa materijalom, to je nešto što dotičem u svom radu.
Međutim, kako se ova izložba zove "Na svom mestu stajati", i sa filozofskog stajališta podrazumeva neko promišljanje smisla uopšte, onda je pitanje prirode, pitanje hrane, pitanje života, pitanje egzistencije neminovno upleteno u taj rad.
NN: Takođe tu je i socijalni aspekt rada?
ANTONIJEVIĆ: Svakako. Oni koji jedu krompir obično se povezuju sa nekim ljudima koji su nižeg socijalnog statusa. Čak i Van Gogova slika koja se zove "Ljudi koji jedu krompir" prikazuje siromašne seljake, tako da u sadašnjem trenutku i sadašnjim društvenim odnosima ima dvostruku petlju. Ona će se najbolje raspetljati tako što ćemo na kraju pojesti te krompire i shvatiti da smo mi deo jedne ukupne instalacije života koja nas okružuje.
NN: Dakle, granice skulpture su granice samog života danas?
ANTONIJEVIĆ: To je dosta individualno pitanje. U nekom modernističkom vremenu koji se kao istorijski period završava sredinom dvadesetog veka umetnici su se izborili za apsolutnu formalnu slobodu u umetnosti. Potpuno je sada normalno da vi pravite skulpturu kog god hoćete oblika i od kog god hoćete materijala. Međutim, u sadašnjem trenutku, a tako se zove i moje izložba "Na svom mestu stajati", na delu je stalno ispitivanje šta za vas predstavljaju određene granice. I to je suštinsko pitanje. Neki put samo istraživanje granica nije želja da se na tim granicama, jer sve granice su nesigurne, zadržite. Granice skulpture kao medija su jako široke, ali ja ih preispitujem ne da bih na ivicama svog polja kretanja gradio svoj jezik, nego da bih našao najzdravije mesto u okviru čitave velike zone koja se zove medij skulpture.
NN: Obično kada pomislimo na skulpturu, pomislimo na neki spomenik od tvrdog materijala, ali to kod Vas nije slučaj?
ANTONIJEVIĆ: Obično kada pomislimo na skulpturu podrazumevamo da ona traje neko vreme. Međutim, kada vi napravite skulpturu od blata koja će trajati dva meseca ili proglasite aleju krompira za umetnički projekat to traje onoliko koliko traje vegetacija. Vi se onda pitate da li to može da se nazove skulpturom ako nema trajanja, ali onda se postavlja pitanje koliki je to rok trajanja jedne skulpture. Mi sad vidimo skulpture od kamena koje su stare nekoliko hiljada godina, ali mi isto tako znamo da za nekoliko hiljada godina možda ni one neće postojati. Samo trajanje je relativan pojam i on ne može da definiše skulpturu u potpunosti. Ako je skulptura od nečeg što je trodimenzionalno i ima neki oblik, šta se onda dešava ako je šator skulptura i možete da ga zgužvate i strpate u ranac. Da li je to skulptura samo kada je rašireni šator ili je skulptura i kada je u rancu. To je, takođe, taj isti šator i to je opet preispitivanje tog skulptorskog medija kroz preispitivanje oblika i preispitivanje materijala. Ja zapravo stalno postavljam pitanje šta je to skulptura da bih našao najizrazitiji način da iskažem neku svoju ideju. Najčešće pravim klasične skulpture od klasičnog materijala, što nije prikazano ovde na izložbi, jer, čini mi se, to je osvojeno polje rada, a ideja je ključna jer će ona potražiti idealan oblik da bi sama sebe iskazala.
NN: Da li razmišljate o tim pitanjima kada prolazite kroz neki grad? O vizuelnom identitetu tog grada? Recimo, u jednom Vašem tekstu vezanom za Beograd, u kontekstu savremenosti, pomenuli ste kako je šoping-mol na ušću zasjenio Muzej savremene umjetnosti...
ANTONIJEVIĆ: To je sve u tranziciji. Muzej savremene umetnosti u Beogradu je bio politički projekat koji je takođe i kulturni projekat i dok je politika SFRJ videla visoku savremenu umetnost kao mesto reprezentacije sopstvene demokratičnosti i sopstvenog identiteta i dok je kroz visoku umetnost želela sebe da reperentuje, dotle je taj muzej i rastao. U kapitalističkim odnosima stvari su se malo promenile. Sada muzeji nisu mesta reperzentacije politike, nego su opet neka mesta davanja usluga.
Kada odete u neki muzej u inostranstvu, vi vidite da i tamo možete da uđete u neki šop i kupite nešto za sebe. Svi smo zaraženi tim potrošačkim virusom. Volimo da kupimo neku knjigu, neku torbu, neku olovku i onda imamo udoban smeštaj u muzeju. Imamo igraonice za malu decu, imamo besprekoran toalet. I muzej je postao mesto u kom ljudi provode vreme i on se prilagođava tržištu, nudi usluge, a ne mesto gde se mi divimo nekoj visokoj umetnosti znajući da ona reprezentuje neku politiku. Kako su se te stvari promenile, tako se i menjaju gradovi.
NN: Naravno, takav slučaj je i sa Banjalukom...
ANTONIJEVIĆ: Ja sam u Banjaluku počeo da dolazim 2000. godine, sa prvom generacijom studenata na Akademiji umjetnosti, sa kojima sam tada radio. Banjaluka se za ovih sedamnaest godina jako puno promenila, ali se i svet promenio. Ono što je najvažnije jeste da u Banjaluci postoji neka životna vitalnost. Jako je puno mladih ljudi jer je univerzitetski centar, a gde su mladi ljudi, tu je uvek vitalnost. To je najveći potencijal Banjaluke. Sve ovo okolo, sam grad i sama umetnost u gradu će biti dobra ako ti mladi ljudi dobiju priliku da se oni time bave. Da naprave grad po svojim merama, kao što su to radili neki ljudi pre trideset-četrdeset godina koji su pravili Muzej savremene umetnosti u Beogradu, pa su neki ljudi pravili i Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske prije desetak godina, pa će i neki ljudi koji su sada srednjoškolci i studenti nastaviti da prave grad, i tu nema nekih formula osim preispitivati interesovanja samih ljudi i šta su njihove potrebe.
NN: Dakle, civilizaciju u kojoj vladaju šoping-molovi ne vidite kao civilizaciju koja nema potrebu za umjetnošću?
ANTONIJEVIĆ: Apsolutno ne, to je deo našeg istorijskog, civilizacijskog i kulturnog trenutka. To je tako. Svaki civilizacijski trenutak ima neke svoje dobre i svoje loše strane. Hajde da uočimo dobre i da ih čuvamo, a loše da probamo da promenimo i da malo uživamo u životu. To je priča i o krompiru. Krompir je običana jedna mala biljka, ali možda bi nam se čak i desilo da pomislimo i da je prejednostavna, ali ona bez ikakve škole uspe da procveta. Dakle, ima neka životna mudrost unutar tog semena i ono uspeva sebe da izrazi. To je moja želja, da pokušam u sopstvenom životu da se ponašam na sličan način, da se divim običnim stvarima koje nas okružuju, a koje poneki put smatramo nevažnim dok se mučimo visokom politikom ili nekim drugim stvarima, a sitne stvari nam u životu promiču.
Nastavak na Nezavisne Novine...
