Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RAVNOTEŽA NEZADOVOLJSTVA
Mukotrpni kosmetski proces prešao je više od pola puta od prvog direktnog susreta pregovarača Beograda i Prištine u Njujorku krajem septembra, do 10. decembra, datuma kada će tercet svoj izveštaj predati generalnom sekretaru UN.
Beograd je u međuvremenu lansirao honkonški model. Ne bih se mnogo bavio ovim predlogom koji počiva na kineskoj ideji "Jedna država, dva sistema". Srbi i Albanci ne grade dva različita sistema. Za razliku od pomenutog modela, gde su na obe strane Kinezi, u "kosmetskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hongkongu" žive Albanci koji ne žele sa Srbijom. Kako lepo reče komentator Dragoslav Rančić, može li iko da zamisli da će u Prištini prihvatiti da se bude uz himnu "Bože pravde" i podizanje srpske zastave na jarbol?
Jedina vrednost predloženog modela je potvrda proaktivnog stava Beograda. Ali ta vrsta aktivizma je nažalost umnogome zakasnela. Propustili smo vreme. A moguće i prave ideje.
Sećam se da je ovde nekad bilo aktuelno rešavanje kosovskog problema po ugledu na Trentino Alto Adiđe, italijansku autonomnu oblast u Dolomitima koja ima poseban status zbog austrijske, tirolske manjine. U poznatom skijaškom centru Kortina d'Ampeco i još dve opštine nedavno je održan referendum "secesionista". Kortina pripada provinciji Veneto, ali građani su se, vođeni istorijskim, kulturološkim, poreskim i administrativnim razlozima, izjasnili za prelazak u Alto Adiđe.
Unutrašnja secesija, kao potvrda komplikovanosti sveta u kome živimo. Verujem da zaista nije lako. Sudeći po zakovanoj retorici dve najzainteresovanije strane, srpske i kosovskih Albanaca, izgleda da nema ama baš nikakvog napretka. Što, stičem utisak, nije slučaj sa ovlašćenim diplomatskim predstavnicima EU, SAD i Rusije. Dok mi nastavljamo da lutamo, "oni tamo" približavaju se rešenju koje bi uskoro moglo da bude servirano.
Diplomatija je posebna disciplina. Pažljivo se kloni naglosti, izbegava potrese, ne bavi se emocijama. Tako zna da ostavi i varljive utiske. Hoću da kažem da smo verovatno bliže raspletu nego što se to čini.
Na osnovu 14 tačaka trojke usudio bih se da konstruišem okvir budućeg rešenja. Činjenica da iza tog papira – bez obzira na "ozbiljne primedbe" Beograda i manje ozbiljne primedbe Prištine – čvrsto stoje i Amerikanci, i Evropljani i, podvlačim, Rusi, daje dobru građu za konstrukciju koja sledi.
Bilo kakav sporazum dve strane teoretski dopušta četiri opcije. Prva je da obe budu zadovoljne. Što, imajući u vidu galaktičku udaljenost dva krajnja cilja Beograda (autonomija Kosmeta) i Prištine (nezavisnost), ovu mogućnost svodi na krajnju apstrakciju.
Druge dve su unakrsne jer podrazumevaju da jedna strana bude zadovoljna, a druga ne. Takav ishod i ne može se nazvati sporazumom. Rusi su najjasniji kada kažu da tu vrstu raspleta neće podržati. Što, ne zaboravimo, podrazumeva da se Moskva neće saglasiti ni sa rešenjem povoljnim po srpsku, a nepovoljnim po albansku stranu.
Tako se približavamo četvrtoj opciji koju već dugo smatram najrealnijom. Da i Beograd i Priština budu nezadovoljni, neko vreme. Takozvana gubitnik-gubitnik kombinacija. Iskustvo uči da ovakve solucije nekada znaju da budu čvršće i od formule dobitnik-dobitnik.
Šta bi, dakle, mogla da podrazumeva takva formula? Pominjala se podela, ali ona je svim akterima neprihvatljiva iz ovih ili onih razloga. Pri tom bi mogla da ima negativnu radijaciju na čitav region. Zapretila bi, recimo, lomljivim integritetima Makedonije ili Bosne i Hercegovine.
Konačno stižem do rešenja koje se zove – konfederacija.
Srbi bi bili nezadovoljni jer bi se radilo o konfederaciji dva nezavisna entiteta, a neko zadovoljstvo mogli bi da potraže u sačuvanom osećaju nenarušene teritorijalne celine. Barem u meri koliko je to i sada više katastarska nego životna kategorija. Kosmetski Albanci bili bi zadovoljni uknjiženjem nezavisnosti, ali nezadovoljni što ostaju u konfederativnim vezama sa onima od kojih bi potpuno da se odvoje.
Konfederacija bi istovremeno mogla da posluži kao melem moćnih za uzdrmanu Makedoniju i ozbiljno uzburkanu Bosnu, gde međunarodna zajednica uporno brani nefunkcionalni koncept multietničke održivosti. Evropa se konačno trgla povodom sukoba visokog predstavnika i lidera Republike Srpske postajući svesna uvezivanja kosmetske budućnosti i budućnosti BiH.
Konfederacija, konačno, nudi ozbiljne pogodnosti Amerikancima i Rusima da izađu iz kosovskog klinča. Moskva je naš problem vešto upotrebila da Vašingtonu pokaže mišiće, ali pragmate u Kremlju svakako nemaju nameru da se godinama na ovu temu glože sa Vašingtonom. Onome ko prati zbivanja oko raketnog štita, Irana ili centralne Azije jasno je da dve sile tragaju za novom platformom međusobnih odnosa koja bi mogla da se opiše kao "konstruktivna tenzija", a ne konfrontacija.
Šta to praktično znači prevedeno na nivo Kosmeta i projekta konfederacije? Amerikanci bi pritisnuli Prištinu, a Rusi Beograd. Ravnotežu nezadovoljstva pojačala bi činjenica da je rešenje nametnuto i jednoj i drugoj strani. Beograd i Priština bi onda, u konfederativnom pacu, mogli da odstoje čekajući ulazak u Evropsku uniju, gde granice ionako malo znače.
Amerikanci i Rusi bi obavili svoj deo posla. Onda bi mogli da se rukuju i nastave dalje. A da li bi neko u Beogradu rekao da su nas Rusi "prodali", da li bi neko u Prištini gunđao da su ih Amerikanci "prodali", to bi već bilo malo važno.
Izbegla bi se unilateralna rešenja. Onda bi moglo da se ide u Savet bezbednosti. Prošla bi neka nova rezolucija koja bi zamenila 1244. Moskva ne bi imala potrebu da stavlja veto. Amerikanci bi ispunili najveći deo svog obećanja. Evropskoj uniji bi konačno laknulo.
Iako ideja konfederacije nigde nije zvanično pomenuta, nekako je prepoznajem među onih 14 tačaka međunarodne trojke za koje je premijer Koštunica rekao da su "potpuno neprihvatljive" jer definišu odnose dve nezavisne države. Ponavljam: ono što je u ovom trenutku najbitnije jeste to da Evropljanin, Amerikanac i Rus u trojci deluju homogeno. Ne zavaravajmo se. Sve ostalo je pozadinski rad.
[objavljeno: ]
