Izvor: SrbijaDanas.com, 24.Feb.2021, 19:42

RAT BEZ KOMANDE: Slavni srpski Vojvoda ispred sebe imao isuviše nepoznanica

RAT BEZ KOMANDE: Slavni srpski Vojvoda ispred sebe imao isuviše nepoznanica

Za razliku od Centralnih sila i Grupe armija Makenzen, uprkos molbama srpske vlade i Vrhovne komande, snage Antante na Balkanu nisu imale ni jedinstvenu komandu, niti jedinstven plan za odbranu Srbije.

Tako je bilo i na najvišem, strateškom planu vođenja rata. Dok je za Centralne sile takve odluke donosila nemačka Vrhovna komanda, između štabova Antante vladali su neusaglašeni odnosi.

Žofr je upravo odbijanje Srba da preduzmu prolećnu ofanzivu na LJubljanu uzimao >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << za jedan od dokaza štetnosti nepostojanja jedne savezničke vrhovne komande. Sada, uoči napada na Srbiju, poruke između srpskih i savezničkih štabova prenosiće vojni izaslanici, različiti oficiri za vezu i ministri. Srpska Vrhovna komanda je, tako, dobijala najrazličitije, često zakasnele vesti o planovima Saveznika.

Čak ni francusko-britanske trupe koje će 5. oktobra početi da se iskrcavaju u Solunu, neće imati jednog komandanta. General Žofr bez uspeha je predlagao da one budu potčinjene srpskoj Vrhovnoj komandi. Francuzima u Solunu, nazvanim Istočnom armijom, komandovaće bivši komandant galipoljskog Istočnog ekspedicionog korpusa i Žofrov lični protivnik, general Moris Pol Emanuel Saraj.

Suparništvo dva generala imalo je značajne posledice i po galipoljske operacije i po srpski front. Saraj nije primao naređenja od načelnika Glavnog generalštaba, generala Žofra, nego od ministra rata Aleksandra Milerana i od francuske vlade. Žofr je, tako, ostao komandant samo francuskih trupa na Zapadnom frontu iako je vlada tražila njegovo mišljenje po svim vojnim pitanjima. Tako će ostati sve do Žofrovog unapređenja u glavnokomandujućeg cele francuske vojske, 2. decembra 1915. Saraj, opet, u Solunu, neće dobiti komandu nad Britancima.

Srpska obaveštajna služba i saveznički izvori omogućili su Vrhovnoj komandi da stekne uvid u neprijateljske pripreme u Bugarskoj, Sremu i Bosni i Hercegovini. Najmanje određene podatke imala je o broju i pripremama Nemaca u Banatu, ali se očekivalo da će odatle krenuti glavni napad.

Nije se tačno znalo ni gde ni kada će koji neprijatelj napasti.

Srbi će, u iščekivanju Saveznika, koji su se upravo bili iskrcali u Solunu, dok su počinjale borbe na Dunavu, Savi i Drini, okititi svoju ratnu prestonicu, francuskim zastavama i slavolucima. Kamij Ogist Anatol Feri-Pizani, francuski novinar i pisac, zatekao se u Solunu 5. oktobra, baš kada su tu počeli da stižu zuavi, francuske kolonijalne trupe, u sastavu 156. divizije. Potom je produžio u Niš, koji je, iz vremena tifusne pošasti, upamtio kao grad crnih zastava. Sada je bio ukrašen francuskim trobojkama i kokardama:

- Danas sam ponovo ušao u Niš, varoš trobojnih zastava. Ima ih po ulicama, po trgovima, na mostu, iznad sviju vrata. Pogled nailazi na mnoge kokarde plavo-belo-crvene čak i u izlozima radnji i na rogovima teglećih bivola. Kazali su mi; ,znate oni će doći! Očekujemo ih!, I, da bi oni osetili da ih Srbija od srca prima, Niš se okitio, kao za svečanost.

Uoči napada Centralnih sila, srpska Vrhovna komanda i vlada su se pripremale na odbranu, ne sluteći kakav će obrt uzeti događaji u Londonu, Parizu, Petrogradu, Atini i Bukureštu.

Saveznici nisu pristali da sa Srbijom naprave zajednički ratni plan. Vojvoda Radomir Putnik je pred sobom imao isuviše nepoznanica. Iz pojedinačnih naređenja i uputstava, iz rasporeda srpskih snaga i onoga što je tada činio, jasno je da je, u sukobu sa neuporedivo jačim neprijateljem, ipak morao da računa na savezničku pomoć.

Najveća nepoznanica bile su sile Antante i balkanske saveznice Srbije; jedina zemlja na koju se moglo računati bila je Crna Gora. U Kragujevac i Niš su stizali protivrečni signali, pa i netačne vesti. Sazonov i sam car Nikolaj II i dalje su uveravali Srbe da ih Bugari ipak neće napasti. Lord Kičener je srpskom vojnom izaslaniku pukovniku Milivoju Nikolajeviću i srpskom poslaniku u Londonu Mateji Boškoviću, kada su ga molili za pomoć, 27. septembra, dan pre obećanja Greja datog u Parlamentu, rekao da je bugarska mobilizacija "blef" i "trik", da glavnina srpskih snaga mora da se prikupi na severu, dok bi prema Bugarima bilo raspoređeno samo onoliko vojske koliko bi trebalo da čuva železničku prugu, dok ne stigne pomoć saveznika, za koju je, kako je naglasio, bilo potrebno vreme. Upozorio ih je da bi Srbija trebalo da prestane da prebacuje divizije na bugarsku granicu.

Kada ga je Bošković upitao ko će biti odgovoran za propast Srbije ako je Bugarska ipak napadne, Kičener je samo zatražio da njegovi saveti budu prihvaćeni. Nikolajević je zaključio da Kičener nema osnovna znanja o odnosima snaga i stanju na Balkanu, jer se zbog dužine pruge uoči neprijateljskog napada, srpska Vrhovna komanda, na čelu sa glavnokomandujućim regentom Aleksandrom Karađorđevićem, načelnikom štaba vojvodom Radomirom Putnikom i njegovim pomoćnikom pukovnikom Živkom Pavlovićem, nalazila u Kragujevcu. Na frontu prema Austrougarskoj i Nemačkoj bile su raspoređene srpska Prva armija, Trupe odbrane Beograda, Treća armija i Krajinski odred. Granicu prema Bugarskoj čuvale su Timočka vojska, Druga armija, Vlasinski odred i deo trupa Novih oblasti, čiji je deo bio okrenut i prema Albaniji. Srpska Vrhovna komanda računala je na pomoć vojske Crne Gore i na Saveznike, čije će trupe u Solunu 5. oktobra tek početi da se prikupljaju.

Na frontu prema Trećoj armiji generala Keveša, od ušća Lima u Drinu do Ostružnice na Savi, raspoređena je Prva srpska armija, pod komandom vojvode Živojina Mišića. Sastojala se od Drinske, Dunavske i Moravske divizije drugog poziva. U njenom sastavu nalazili su se i Sokolska brigada i Užički odred, dve jedinice koje su uglavnom činili vojnici trećeg poziva. Prva armija imala je ukupno 48.895 pušaka i 120 artiljerijskih oruđa. Đevđelije do Zaječara, i zbog blizine bugarske granice, na njenoj zaštiti trebalo da bude upotrebljena cela srpska vojska. Ruski vojni izaslanik u Londonu, general Jermolov, koji je Nikolajeviću bio pomogao da ga Kičener hitno primi, saopštio mu je, međutim, u poverenju, da mu je Kičener rekao da će u Srbiju biti poslato oko 150.000 savezničkih vojnika.

Nepostojanje srpskog pisanog ratnog plana uoči napada 1915. godine podstaklo je docnije kritike na račun vojvode Radomira Putnika i Vrhovne komande.

Ideja napada na Bugarsku je, međutim, značila da je, za razliku od planova iz 1914, bilo predviđeno ofanzivno prenošenje operacija na neprijateljsku teritoriju i brzo izbacivanje jednog od protivnika iz borbenog stroja. O tome je pukovnik Pavlović govorio pukovniku Furnijeu 23. septembra u Kragujevcu.

Ovaj plan srušile su sile Antante. Neposredna posledica bio je nepovoljan ratni raspored srpske vojske pred napad. U trenutku kada su Nemci i Austrougari počeli da prelaze Drinu, Dunav i Savu, skoro polovina borbenog sastava Srbije nalazila se na granici prema Bugarskoj. Posle objave bugarske mobilizacije tamo su, naime, premešteni štabovi Užičke vojske i Druge armije, kao i pet pešadijskih i jedna konjička divizija. Kada napad bude počeo, oni će ubrzano biti vraćani na Moravski i Beogradski pravac neprijateljskog nastupanja. Cilj je, od početka, bila odbrana svih operacijskih pravaca, da bi se, potom, prema situaciji, prešlo na elastičnu odbranu, vođenje pojedinačnih, "počesnih" borbi, čuvanje ljudstva i materijala sve do dolaska saveznika.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.