Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Provincijalno je i imitirati Holivud
Umetnost, bar se to tako nekad mislilo, ima univerzalna svojstva. Međutim, univerzalno nije isto što i globalno. Kad je reč o vrednostima, globalno u umetnosti ne znači ništa. Globalno označava monopol onih koji formiraju umetničko tržište, dobro prodaju ili plasiraju umetnička dela tamo gde se dobro prodaju. Tu je reč o ekonomiji, a ne o umetnosti.
Da bi umetnost imala univerzalno značenje ona mora, pre svega, imati specifičnost, mora biti zasnovana na pravoj emociji, na osećanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smisla, na autorskom glasu i, na kraju krajeva, na specifičnostima kulture u okviru koje niče i o kojoj govori. Provincijalna umetnost je samo ona koja sluša nalog da treba da sledi pravila koja propisuje neki centar. Dobra umetnost, bilo gde da niče, ne može biti provincijalna. A kad se kaže da je evropska umetnost provincijalna, to znači da, na primer, evropski film sve više prihvata holivudske žanrovske i druge odrednice, da teži da se uklopi u tržišne trendove koje diktira globalistička ekonomija, da se povinuje zahtevima popularne kulture onako kako ih je zamislio centar, da sluša ukuse njujorških galerista i kupaca itd.
Činjenica je da je globalizacija, kada je reč o kulturi, otvorila široke mogućnosti za razvoj "lokalnog". Međutim, u krajnjoj instanci ne možemo da prenebregnemo činjenicu da u ovom trenutku dnevno odumire nekoliko jezika, da gotovo cela zemljina kugla gleda iste filmove i serije na TV, da su televizijski dnevnici svugde koncipirani prema jednoj šemi, da većina ljudi nosi "zapadnjačku" garderobu, da umetničke forme zapadne umetnosti postaju sastavni deo umetnosti svih zemalja sveta. Velike tradicije Kine, Japana i Indije su najbolji primer za to. I ne možemo a da ne zažalimo što će već sutra ogromno bogatstvo različitosti sve više nestajati. Naravno, u celoj priči o globalizaciji zna se da su mali i slabi prvi na udaru.
Istovremeno, važno je imati u vidu i činjenicu da je nasilno insistiranje na nacionalnim kulturama i umetnosti kao nečem po sebi, što se da definisati i odrediti, lažno i ne pomaže održanju tradicije već, naprotiv, njenoj sklerozi i odumiranju. U okvirima globalizacije neprekidno se postavlja pitanje o mogućnostima očuvanja autentičnog i specifičnog i svi imamo strah od toga da će već sutra svet biti beskrajno dosadan, jednoobrazan i totalitaran. To ne znači da smo konzervativni i anahroni, nacionalisti ili paranoici. To samo znači da smo realistični. To odmeravanje snaga između kreativnosti, samosvojnosti, samosvesti umetnosti i uniformnosti, monopola tržišta - treba da bude stanje permanentnog konflikta i borbe da sutra ovaj svet ne bi bio niti kosmos "velikog brata", niti apokaliptički košmar umiruće planete.
Gde smo mi na umetničkoj mapi sveta. Mi kao Srbija, mali, nemoćni, prokaženi, odbačeni, tu smo gde smo. S druge strane, pravi umetnici i te kako mogu da pronađu mesto pod svetskim suncem, i to upravo zbog toga što nisu provincijalni, to jest ne žele da imitiraju i što neće da slušaju niti diktat globalnih trendova niti žalopojke nacionalnih dušebrižnika.
Jelena Đorđević, kulturolog
[objavljeno: ]
