Izvor: Vesti-online.com, 24.Jul.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošao život
Ne mogu a da ne podelim sa čitaocima priču koju mi je nedavno, ne bez emocija, ispričao prijatelj advokat kao primer iz njegove prakse koji nadilazi ravnodušnost uobičajenu u poslovno-pravnim odnosima sa klijentima.
Dakle, evo te priče: Kada ih je siromaštvo i odsustvo perspektive za budućnost nateralo da tek venčani krenu u svet, bili su puni ljubavi, energije, nade, volje, spremni na mukotrpan i dugotrajan rad, na štednju i odricanje. Na onu vrstu odricanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << koja služi za sticanje. Ono sticanje bez koga, mislili su, nema sreće, nema sutrašnjice i nema povratka u zavičaj. Uostalom, zar nisu otišli da bi se jednog dana vratili - dostojanstveno i uzdignutih glava, ponosni na svoj minuli rad. I njihova deca rasla su i vaspitana u tom odricanju radi sticanja. Nije se išlo na more, nije se penjalo na planine, nije bilo vremena za koncerte, izlete, piknike i druga druženja. Radilo se bez prestanka, sa malo ili nikako odmora. I trošilo samo za najnužnije, za takozvanu golu egzistenciju i za školovanje kćerki.
Ostatak zarade, sve što je preteklo, išlo je za kuću u otadžbini, u selu u centralnoj Srbiji, u zdanje građeno godinama sa puno ljubavi (na radost ili zavist rođaka i komšija, kako se uzme), na dom opreman u to vreme najboljim nameštajem, najskupljim aparatima, najmodernijim zavesama i tepisima, jednako za sve sobe i apartmane, za njih, za njihove kćerke i za njihove porodice... Bili su široke ruke i kad su uređivali dvorište i kad su ograđivali kuću, nije se štedelo ni za bazen, ni za tenisko igralište, ni za fontanu. Ni za nagradu komšijama koji su tokom godine obilazili kuću, čuvali je od lopova, provetravali i pokazivali dobronamernim i zlonamernim znatiželjnicima. Posećivali su taj svoj raj na zemlji svakog leta i uživali u njemu tri a nekada i četiri nedelje, a onda ga zaključavali i vraćali se u svoj drugi, dijasporski život. Tako godinama, tako nekoliko decenija.
A onda su prestali da dolaze. Prošlo je jedno leto, drugo, treće, četvrto... A njih nigde. Dvorištem je zagospodario korov, kapijom rđa, a njihovim životima beznađe. Kćerke su se udale i krenule svojim putevima od kojih nijedan ne skreće ka otadžbini i zavičaju, unuci jedva govore srpski niti ih interesuju koreni. Tako su u potrazi za boljom budućnošću njih dvoje izgubili sebe i obreli se - na sudu. Razveli su se pod stare dane i rešili da podele bračnu imovinu, pored ostalog i kuću u zavičaju. I kako to u pravilu biva, nisu uspeli da se dogovore, pa su njihovim životom počeli da se bave sudije, advokati, procenitelji i izvršitelji.
Popisivali su i određivali vrednost zidovima njihove kuće, vratima, stepenicama, frižiderima, televizorima, escajgu, posteljini... Sa svakim novim ročištem išla je i nova inventura, a sa svakom novom procenom opadala je i cena njihove već dovoljno uništene i potcenjene imovine, pa je nekadašnje velelepno zdanje, ponos celog kraja, procenjeno na 200.000 evra. Ali se ne može prodati. Ni za 50.000, ni za 40.000. Nema ko da kupi. Jer je u međuvremenu selo opustelo, spalo na nekoliko staraca koji bauljaju kao u nekoj magli. Kao da na tom mestu nikada nikog i nije bilo. Tako junaci našeg doba nastavljaju svoj put ka besmislu. Život im je gotovo prošao, porodica se rasturila, njihova nadanja i zanosi raspršeni su kao mehurići.
Ostala ja samo kuća u koju, osim provalnika koji u nju upadaju s vremena na vreme, niko više ne ulazi i koja postoji samo u katastru. Šta da se radi. Prošao život.
Nastavak na Vesti-online.com...
