Izvor: Blic, 03.Maj.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proku znaju svi stanari Vračara i Starog grada
BEOGRAD - Od Vračara do Starog grada skoro da nema stanara koji nije čuo za poštara Proku. Nikola Prokopljević, kako mu je puno ime i prezime, već 17 godina raznosi poštu u centru grada. Stanari ga prepoznaju po tome što uvek zvoni dva puta, ali ne beži ni od menjanja sijalica, osigurača ili donošenja novina kada zatreba.
U malom magacinu pošte u Nušićevoj ulici poštar Proka započinje svoj radni dan. Sa police gde se pošiljke razvrstavaju skida pisma i razglednice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i slaže ih u plavu, poštarsku torbu. Ona nekada, priča Proka, bude teška i po 30 kilograma, a najčešće za Novu godinu i Božić, kada i pobornici interneta ipak reše da najbližima napišu pismo.
- Ako mislite da je internet pobedio, varate se. Pisma se i dalje pišu, a naročito razglednice. Po drhtavom rukopisu rekao bih da su njihovi autori uglavnom stariji, što i ne čudi, jer se upravo oni pismima najviše i raduju - priča Proka.
Kada stanari vide da iz torbe vadi pismo baš za njih, nestrpljivo odmah cepaju kovertu. A onda sledi i čuvena rečenica: "Proko, sad moraš da uđeš na kafu”.
- Penzioneri vole da se prisete dogodovština iz mladosti i lepo je videti kako ih to uvek oraspoloži. I kada žurim, trudim se da ih pažljivo saslušam. Na kraju obavezno ide pitanje: "A kad ćeš ponovo doći?” - priča kroz osmeh.
Proka je tu i da pripomogne sa punim kesama iz prodavnice, umiri besnog psa koji laje na komšinicu ili bude rame za plakanje u teškim trenucima. Njegovim anegdotama s posla kraja nema, a za dobrog poštara važno je, kaže, i da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.
- Skoro sam nosio penziju jednom deki sa Starog grada. Insistirao je da uđem, da ne pije kafu sam. Na putu do dnevne sobe, osetio sam vrelinu iz kuhinje. Odmah sam potrčao i ugledao užarenu ringlu kako se puši. Deka je zaboravio da je ugasi. Posle toga me samo grlio i vikao: "Sine, pa ti si mi spasao život” - priča Proka.
U njegovom rejonu nema stana u koji nije ušao. To se vidi i dok šetamo Svetogorskom, a svaki drugi prolaznik zastaje da pozdravi omiljenog poštara. Proka ne krije koliko se ponosi svojom profesijom.
- Da mi je neko kao mlađem pričao da ću biti poštar, ne bih mu verovao. Sada svoju plavu uniformu ne dam ni za šta na svetu - izričit je on.
I kada je bilo najteže, u vreme kada su pljačkaši bez milosti ubijali njegove kolege, Proka se nije dao.
- Supruga i ćerkica su paničile, govorile mi da ima još poslova koje mogu da radim... Nisam se plašio. To su moji klijenti i moje komšije, posao za koji živim. I znao sam da tu nikada ništa loše ne može da mi se desi - zaključuje Nikola Prokopljević Proka.
