Izvor: Politika, 05.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prljave ruke
Danas nije lako biti dete. Naročito u Srbiji. Posle objavljenih katastrofalnih rezultata koje su postigli mladi ljudi rešavajući međunarodni "pisa" test nikog ne bi trebalo da čudi ako se za jedine krivce proglase oni i samo oni.
Za sada nacija se nije preterano uzbudila. Kao ni stručna prosvetna javnost. Nije lako preuzeti odgovornost. Biće lakše uperiti prst u decu. To što je nekvalitetan prosvetni kadar (čast izuzecima) odraz tog neznanja nikoga ne zanima. Ko je lud da prizna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je naše siromaštvo sveobuhvatnije nego što se misli. Ko će da nas pogleda u oči i to otvoreno kaže. Naše nekada blistavo školstvo počelo je da se urušava još krajem osamdesetih godina prošlog veka. To dokumentuju istraživanja Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu koja već godinama upozoravaju da je oko 50 odsto dece na kraju osmogodišnjeg školovanja elementarno nepismeno, da ne vladaju osnovnim i opštim znanjima koja su preduslov za dalja učenja. Kasnije je još gore. Sva istraživanja pokazuju ogroman pad uspeha kada se krene u srednju školu.
Imamo li snage da se suočimo sa slabostima našeg obrazovnog sistema, da pogledamo istini u oči i konačno prestanemo sa samozavaravanjem kako smo kao nacija najtalentovaniji i najpametniji? Da li je vreme da zapitamo kolika je odgovornost prosvetnog kadra zbog ovakve situacije? Navikli smo već da ih doživljavamo kao nevine žrtve koje svaki sledeći režim nepravedno potcenjuje. Podržavali smo njihove štrajkove i odobravali njihove pokušaje da povrate dostojanstvo profesije. Ali kako to da baš nikada nisu štrajkovali zbog nekvalitetnih, ideološki obojenih udžbenika? Posle svega, ključno pitanje - odakle im pravo da traže povećanje plata kada je njihov generalni učinak poražavajući?
Roditelji kažu da preokupirani borbom za opstanak ne stižu da vaspitavaju svoju decu. Ne kriju da to očekuju od škole. Ali i nastavnici su nečiji roditelji. Takođe, moraju da ih nahrane i obuku. Zabrinuti za svoju decu ne primećuju tuđu dok štrajkuju za veće plate. Što se vaspitanja tiče taj rad ih ne zanima, jer se po njima ono nosi iz kuće. Izostajanje i bežanje sa časova postalo je masovno. Neka istraživanja kažu da ga praktikuje čak 96,6 odsto učenika. Zašto niko neće da primeti očiglednu poruku koja u prevodu znači da u školi nailaze na nešto što ne žele, što ne odobravaju, što ne mogu da prihvate. Kada kojim slučajem odlazak u školu ne bi bio obavezan, brzo bi se zapitali šta treba učiniti i menjati da bi učenike zadržali na nastavi.
Ovih dana škola ponovo dokazuje da je izgubila smisao. Današnjoj deci, njihovim potrebama i očekivanjima ona jednostavno nije dorasla. Kao što za sedam i kusur godina navodno intenzivnih reformi nije uspela da se približi evropskim standardima.
Vreme je, dakle, za veliko spremanje. Ko se može zadovoljiti fabrikovanjem nezadovoljnih neznalica? Ne želimo valjda da dočekamo da svršeni đaci sa ritualnog spaljivanja udžbenika pređu na - škole. Grešno je i pomisliti, ali ovakve kakve su bolju sudbinu možda i ne zaslužuju.
[objavljeno: ]
