Izvor: Politika, 26.Jan.2014, 12:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privatizacija nije jedini krivac za besposlicu
Za gubitak 800.000 radnih mesta u protekle dve decenije „zaslužni su” loš privredni ambijent, greške u ekonomskoj politici, ali i masovno prevremeno penzionisanje
Neuspešna privatizacija u Srbiji „odgovorna” je, prema mnogim procenama, za gubitak čak 800.000 radnih mesta u poslednjih dvadesetak godina. Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić, urednik „Kvartalnog monitora” Fonda za razvoj ekonomske nauke, svojim istraživanjem dokazuje da takvo gledište >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije sasvim ispravno i da rđava privatizacija nije jedini uzrok osetnog pada broja zaposlenih u Srbiji.
Od početka poslednje decenije minulog veka, dakle od 1990, podseća Arsić, događala nam se tranziciona recesija, raspad tržišta bivše SFRJ, sankcije međunarodne zajednice, bombardovanje Srbije, svetska ekonomska kriza. Ali i loš privredni ambijent, greške u ekonomskoj politici i masovno prevremeno penzionisanje.
– Apsurdnost stava da je privatizacija kriva za sva izgubljena radna mesta potvrđuje kretanje broja zaposlenih, bruto domaćeg proizvoda i produktivnosti u posmatrane dve decenije – tvrdi Arsić.
– U vreme tranzicione recesije i raspada tržišta bivše Jugoslavije u 1990. i 1991. BDP Srbije opao je za oko 18, a zaposlenost samo za četiri odsto. U te dve godine bez radne knjižice ostalo je oko 150.000 ljudi, iako je još oko 300.000 izgubilo produktivan posao, ali su oni ostali formalno zaposleni.
Tokom 1992. i 1993. godine, prvenstveno zbog uvođenja sankcija, a delimično i zbog hiperinflacije, BDP Srbije opao je za čak 50 procenata, a broj zaposlenih smanjen je samo za šest odsto, jer je doneta uredba kojom je zabranjeno otpuštanje dok traju sankcije.
– Sa nivoom produktivnosti iz 1989. godine BDP iz 1993. mogao je da se ostvari sa oko 1,3 miliona zaposlenih, dok je stvarna zaposlenost bila 2,25 miliona – ukazuje Arsić.
– Tako je u 1993. broj neproduktivnih, fiktivnih radnih mesta, dostigao čak 1,1 milion. Od 1994. do 2001. BDP stagnira, dok se broj zaposlenih postepeno smanjuje i to najviše penzionisanjem. Tako je višak zaposlenih u 2001. iznosio oko 900.000, pod uslovom da je produktivnost bila na nivou iz 1989. godine, kada je inače bila niska, dok je u periodu 1989-2001. produktivnost u svetu rasla.
Od 2000. do 2012. BDP je u proseku rastao oko tri odsto godišnje. Da je i srpska ekonomija u to vreme rasla po godišnjoj stopi od 3,4 odsto, kao u zemljama centralne i istočne Evrope, danas bismo bili za oko pet procenata bogatiji. Za tih 12 godina, tvrdi autor, broj zaposlenih smanjen je za 18 odsto, odnosno za oko 400.000. Najviše u godinama ekonomske krize, kada je broj zaposlenih smanjen za više od 13 odsto, odnosno za 270.000.
– Za veliki rast stope nezaposlenosti od početka svetske krize (sa zatečenih 13,6 u 2008. na 24,1 odsto u 2013) delom je posledica krize, ali i oslobađanja viškova radnika u privatizovanim preduzećima – kaže Arsić.
– Objektivnija procena ipak kazuje, da je od 2008. do kraja 2012. stopa nezaposlenosti u Srbiji povećana za oko devet procentnih poena, a ne 11, što se dogodilo samo još u Litvaniji i Letoniji.
Natprosečno povećanje stope nezaposlenosti kod nas Arsić tumači kao posledicu isteka roka u kome je kupcima preduzeća bilo zabranjeno da otpuštaju višak zaposlenih. Budući da je tempo privatizacije bio najbrži u periodu 2003-2005. godina, početak ekonomske krize se poklopio sa istekom navedenog ograničenje za vlasnike privatizovanih preduzeća, pa je zbog toga došlo do ubrzanja otpuštanja radnika.
– Od ukupno oko 900.000 neproduktivnih radnih mesta iz 2001 godine, oko 400.000 radnika izgubilo je posao ili je otišlo u penziju, dok je oko 400.000 produktivno zaposleno u privatizovanim preduzećima, ili u već postojećem privatnom sektoru. Ali, oko 100.000 radnih mesta i dalje je neproduktivno – ocenjuje Arsić.
Ako bi se uzeo u obzir rast produktivnosti u svetu u periodu 1989-2012. godine, broj neproduktivnih radnih mesta u 2000. godini iznosio je oko 1,2 miliona, tvrdi Arsić. Po istoj računici, u Srbiji i sada postoji nekoliko stotina hiljada neproduktivnih radnih mesta.
Eventualna „odgovornost” privatizacije, kaže Arsić, mogla bi da se svede na to što sva neproduktivna radna mesta u privatizovanim preduzećima novi vlasnici nisu učinili produktivnim.
– Nije bilo moguće da se 900.000 neproduktivnih radnih mesta za nekoliko godina učini produktivnim – tvrdi Arsić. – Da bi ona postala konkurentna, bile su potrebne investicije od nekoliko desetina, možda i stotina milijardi evra, a za povećanje zaposlenosti bile su neophodne i dodatne investicije.
Od nade do pljačke
Tranzicija plus privatizacija – jednako država blagostanja. Bio je to slogan zagovornika što bržeg raskida sa društvenom svojinom – „uzrokom svih zala socijalizma”.
Privatizacija je predstavljana kao najkraći put do efikasnije privrede i demokratije. Tvrdilo se da ona svima donosi dobitak – državi veće prihode od poreza, a radnicima, iako su od nje zazirali – veće plate.
Kad je posle desetak godina od njenog početka sociolog Srećko Mihajlović pitao građane šta misle o privatizaciji, 44 odsto ispitanih je odgovorilo – „čista pljačka”, a 27 odsto da je „nužna, ali da se sprovodi na pogrešan način”. I sadašnji ministar privrede Saša Radulović tvrdi: „U Srbiji je sprovedena pljačkaška i kriminalna privatizacija.” Posledice su katastrofalne – nikad manje zaposlenih i nikad više nezaposlenih.
Nezaposlenost „na istorijskom maksimumu”, visoka zaduženost države i privrede i svi deficiti, posledice su pustošenja srpske industrije, tvrdi Ljubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta.
– To pustošenje je počelo sankcijama i bombardovanjem, a dovršeno je sprovođenjem potpuno pogrešnog i neefikasnog koncepta privatizacije – tvrdi Savić.
Njegov kolega Ivan Nikolić ukazuje da je od 2002. do 2012. raskinut 671 ugovor o privatizaciji, što je 41,5 odsto ukupnog broja privatizovanih preduzeća putem tendera i aukcija. U njima je radilo 45 odsto svih zaposlenih.
– Gledana iz tog ugla, privatizacija u Srbiji nikako se ne može oceniti uspešnom – zaključuje Nikolić.
Aleksandar Mikavica
objavljeno: 26/01/2014
