Izvor: Politika, 23.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preterivanje sa radom škodi
Ne radi se o dugom ostajanju na poslu zbog posla već o nesposobnosti da se osoba isključi iz svakodnevnih radnih obaveza
Radoholičari često sebe smatraju nezamenjivim na poslu. Porodica, ukoliko je uopšte i imaju, u njima vidi kancelarijske robove i, nažalost, osobe koje su stranci u kući, otuđene od porodice jer često posla radi nemaju ni vremena ni razumevanja za najbliže. I ne samo to: radoholičari nemaju vremena ni za prijatelje, za odlazak u bioskop ili pozorište...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ugledni američki psihoterapeut dr Brajan E. Robinson proučavao je ovaj problem s kojim se mnogi susreću i kaže da radoholičari pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja koji on naziva „najbolje prikrivenom zavisnošću”. Ne radi se o dugom ostajanju na poslu zbog posla, već o nesposobnosti da se osoba isključi iz – poslovnih obaveza.
Robinson naglašava da radoholičari mogu biti i žene i muškarci. Svi oni imaju zajedničke osobine: sto prenatrpan projektima, uvek nešto rade i zahtevaju, stalno se nerviraju oko sitnica i perfekcionisti su. U većini slučajeva nisu timski igrači, nisu dobri u preuzimanju ovlašćenja i u podeli zadataka i obično se ponašaju kao da se sve vrti oko njih.
Za razliku od radoholičara, vredan radnik „utrčava” u kancelariju i obavlja složene zadatke – brzo, što brže može, produktivno i dobro. Oni znaju da se opuste i uživaju u životu, da provode vreme i dele različite interese sa porodicom i prijateljima, što radoholičarima ne polazi za rukom. Radoholičari stalno razmišljaju i govore o poslu, čak i kada su u kući ili sa prijateljima.
Prema Robinsonu, perfekcionizam uništava produktivnost: radoholičar će nepotrebno potrošiti mnogo vremena na projekat i često će ga proveravati pre nego što ga prosledi dalje. Posle izvesnog vremena, poslodavci zapravo nemaju nikakve koristi od radoholičara. Vredni radnici ređe izostaju s posla nego radoholičari, razvijaju bolje odnose s ostalim zaposlenima u firmi i produktivniji su.
Psihički znakovi radoholizma, dodaje Robinson, jesu česte glavobolje, umor, probavni problemi, bol u prsima, zadihanost pri najmanjem naporu, nervozni tikovi ili vrtoglavica.
Takođe, neki od znakova, ističe Robinson, koji se mogu uočiti u ponašanju radoholičara jesu česte provale gneva, nemir, nesanica, poteškoće s koncentracijom, zaboravnost, nemogućnost opuštanja, nestrpljivost i nagle promene raspoloženja – od euforije do depresije.
Pritisak poslovnih obveza ne stvara radoholičara ništa više nego što restorani s brzom hranom stvaraju debele ljude, ili barovi alkoholičare, kaže Robinson. Ali, kao i opijanje ili preteran unos hrane, i radoholizam maskira pravi problem a usput prouzrokuje i mnoge druge teškoće.
Procenjuje se da neki fizički i mentalni problemi, proizašli iz radoholizma, američke kompanije godišnje koštaju i do 160 milijardi dolara.
Brajan Robinson zaključuje da bi ljudi trebalo da shvate da je ta pojava prisutna svuda, ali da je istovremeno i – loša jer može da razori brak i naudi deci, a u ekstremnim slučajevima može da se završi i samoubistvom (ako takvi ljudi ne potraže pomoć na vreme). Robinson je osmislio i poseban test za one koji žele da saznaju da li su radoholičari ili ne.
Priredila: S. Prljević
[objavljeno: 24/01/2008]
.jpg)
