Izvor: Politika, 27.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prepakivanje odbrane
Je li mogućno u svođenju utisaka za učinjeno u odbrani Srbije u prošloj godini izvesti neki treći, nezavisan i stručan zaključak, osim medijski široko eksploatisanih – da je srpska odbrana završila godinu trijumfom novog menadžerskog tima, ili još jednim porazom u procesu dirigovanog razbijanja borbenih efektiva i identiteta srpske vojske?
Svakako da je mogućno, i čini se vrlo zgodnim da se saopšteni rezultati, najčešće citirane misli i konstatacije čelnika srpske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odbrane, kao i prateće pojave u vezi sa preuređenjem vojske, podvrgnu još jednom sudu; da se zahuktalom bordu vojnih menadžera kaže da nije sam na terenu srpske odbrane, da odbrana nije stranački posed, te da, sem aplauza, postoje i ,,zvižduci”, ,,kartoni”.
Najvećim prošlogodišnjim uspehom vojni menadžment je ocenio završetak prepakivanja većih u manje jedinice, što je dalo deset sastava brigadnog formata, koji bi trebalo da odbrane Srbiju od mogućih ugrožavanja. Kako je od tih deset brigada samo šest udarnog profila, zemlja i njeni građani ne mogu biti spokojni, pogotovo ne u delovima bliskim neuralgičnoj KiM zoni. Pominjanje cifara i ostale tvrde argumentacije u ovom kontekstu moglo bi biti zanimljivo, ali neka izostane zarad viših državnih interesa.
U normativnom delu uređenja sistema odbrane, donošenje Zakona o odbrani i Zakona o vojsci bilo je krajnje nužno i celishodno. Pratio ga je, međutim, neprimeren publicitet o uspehu kreativnih timova, a trebalo je samo malo resavske veštine da se taj recept briselske kuhinje prilagodi srpskoj terminologiji.
Državno-vojni vrh je dosta bahato vodio zemlju ka NATO pristupnoj rampi, bez saglasnosti vlade, skupštine i naroda. Bez valjanih dokumenata, malo stranački, malo privatno i malo nerazumljivom retorikom, pa se tako moglo čuti na obeležavanju šest meseci mandata aktuelnog ministra odbrane, a i posle toga, da će menadžeri MO nastaviti put ka orijentiru NATO-a, bez obzira na stavove vlade. Onda je ta samovolja prizemljena decembarskim međukoalicionim presabiranjem i deklaracijom o vojnoj neutralnosti Srbije.
Šta nam sad sleduje? Ručna kočnica na brojne aranžmane nezvaničnog karaktera, privatne dogovore, stranačku kombinatoriku... Izglasavanjem vojne neutralnosti Srbije izlazi li ugovor sa snagama Ohaja na tanak led? Hoćemo li se i dalje klanjati pred nakinđurenim rančerima iz te federalne članice SAD i priređivati im piknike u prirodi? Ili će sve to dobiti neke nove i umivenije obrise međuarmijske saradnje?
Uočava se i da je načelnik GŠ proteklih meseci medijski bio ,,preforsiran”, pa se sad ,,kočenjem” vraća na kolosek osnovnih dužnosti, a to je vojska i njena borbena spremnost.
Raduju, s druge strane, sva ova obećanja da tzv. namenska industrija nije zaboravljena, da joj se, evo, ukazuje šansa, da se ponovo u svetu traže srpske puške i granate. Raduje to, makar saopšteno u novogodišnjoj euforiji i predizbornoj kampanji, jer je sticanje ugovora od 300 miliona evra poligon na kome treba ,,izginuti” od posla.
Istaknuto je da će time Srbija postati lider u proizvodnji naoružanja i vojne opreme u regionu. Da li je tako? Uzmemo li jedinog ozbiljnog komšiju u toj branši (Hrvatska), vidimo da samo u tenkovskom programu za jednu bliskoistočnu zemlju pripremaju ugovor vredan 300 miliona dolara. A u toj zemlji naša namenska industrija ima predstavništvo 50 godina, pa su nas koordinatori namenskih poslova (MO i ,,Jugoimport SDPR”) poslednjih godina prosto bombardovali podacima da i mi možemo ponuditi to isto (tenk M-84)!?
Da Srbija više nikad neće ratovati, slušali smo cele prošle godine od zvaničnika države i odbrane. Izlizala se ta retorika, ali joj evo iznenada šanse za ponovno stavljanje u orbitu. Hoće li Srbija, ako namerava da kupi 200 borbenih vozila u 2008. izaći iz voda pacifizma i opasno se naoružati, tema je koja će se tek eksploatisati. Hrvatska je kupila 88 vozila tog ranga iz Finske, a Grčka je u završnim pregovorima sa Rusijom povodom nabavke 415 sličnih oklopnjaka. Hrvatska je svela svoje oružane snage na nivo od 24.000 pripadnika (Srbija 27.000) dok Grčka ima 162.000, pa kome je do procenata neka računa.
Vojni komentator
Milan Komar
[objavljeno: 28/01/2008]
