Izvor: Politika, 13.Nov.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Premijerka” u ženskoj ljubavnoj igri
Pitanje koje postavljam pred publikom je – šta ako jedna osoba nije svim srcem u ulozi koja joj se nameće? Kako tada funkcioniše jedna veza?
Beč – Iako će prema naslovu mnogi pomisliti da je najnoviji film Pitera Striklenda „Vojvoda od Burgunje” klasičan viktorijanski film, ovaj britanski reditelj je ovo ostvarenje nazvao prema jedinom leptiru koji nosi muško ime u drami koja predstavlja snažnu studiju ljubavne veze dve žene.
Reč je odnosu na prvi pogled >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skrušene služavke Evelin i Sintije, arogantne, osorne vlasnice velelepne vile koja je maltretira. Kažnjavanje zbog loše obavljenih kućnih poslova i način na koji joj Sintija naizgled mehanički i hladno izdaje svoja naređenja, ubrzo se raskrinkava kao deo njihovih svakodnevnih sadomazohističkih igara.
Film „Vojvoda od Burgunje” prikazan je na Vijenalu, a pored ovog, publika je videla i Striklendov koncertni film „Bjork: Biotopija” koji je režirao sa dokumentaristom Nikom Fentonom. Piter Striklned široj publici je poznat po ostvarenju „Studio zvuka Berberian” (2012).
U ulozi Sintije koja proučava leptire – naizgled dominantne strane filmske ljubavne veze – nalazi se Sidse Babet Knudsen koja se proslavila rolom premijerke Birgite Niborg u popularnoj danskoj političkoj seriji „Borgen”. Smeo potez sa njene strane.
Nisam ni sanjao da bi Sidse bila zainteresovana, jer je upasti u erotsku ljubavnu priču inspirisanu žanrovskim filmovima direktno iz uloge premijerke Danske, veliki skok. Ipak je „Borgen” serija popularna među takozvanim ozbiljnim svetom i zato sam bio ubeđen da će nas odbiti. U Kanadi je nedavno sa koledža otpuštena profesorka drame Žaklin Loran zato što je pre četrdeset godina glumila u nekoliko filmova Džesa Franka. Na opšte iznenađenje, Sidse je prihvatila ulogu koju je odigrala suvereno.
Kao jedan od najvećih uticaja na ovaj film, citirate upravo jedan od filmova Džesa Franka - „Devica među živim mrtvacima”. Da li pritom govorimo o osvetljenju i kameri?
Način na koji su specifični detalji u kadru osvetljeni i zumovi koji ukoliko niste dovoljno oprezni mogu da se pretvore u pastiš. Gledali smo da Frankove karakteristične pokrete kamere usporimo i da ih napravimo sanjivijim. I da pomenem najbitnije – Frankov najneosporniji uticaj je u karakterističnim stereotipima ženske ljubavi, njegove kinematografski gledano, klasične opsesije. Pomešali smo sve te elemente i stavili ih u drugu dimenziju i u drugačiji kontekst. U „Vojvodi od Burgunje” istopolnost ljubavnika nije posebno bitna zato što ne postoji kontrabalans.
Mnogo toga sam uzeo i od Šabrolovog filma „Srne” (1968), od Fazbinderovih filmova „Marta” (1974) i „Lisac i njegovi prijatelji” (1975). Potonji je bio neverovatno progresivan po tretmanu ljubavne veze i problema koji u njoj mogu da nastanu. Čak i danas se roditelji teško mire sa saznanjem da im je dete homoseksualnog opredeljenja, a u „Liscu” to uopšte nije tema.
Gledaocu postaje jasno da su uloge Evelin i Sintije izvrnute. Vaše raskrinkavanje istine je neusiljeno i teče tempom „veo po veo”.
Možda sam nešto propustio, ali čini mi se da su takvi odnosi u kinematografiji do sada uvek bili jednolinijski – mazohista je mazohista, a sadista je sadista. Mene je zanimao konflikt do koga dolazi kada se jedna od dve osobe nalazi u ulozi koju ne želi, mada se najčešće dešava da je mazohista taj koji kontroliše, a ne obratno. Umesto klasične reprezentacije stereotipa, napravili smo psihološku studiju dva ljudska bića i njihove situacije. Pitanje koje postavljam pred publikom je – šta ako jedna osoba nije svim srcem u ulozi koja joj se nameće? Kako tada funkcioniše jedna veza?
U filmu nema nijedne otvorene seks-scene, iako je erotika srž odnosa Evelin i Sintije. Vešto se koristite elementima koji potpuno zamenjuju prikaz seksualnog čina.
Ja sam kao reditelj, a možda više kao muškarac, samo posmatrač te igre i nalazim se na veoma opasnom terenu. Nisam koristio stereotipe iz sedamdesetih zato što su oni eksploatatorski, a pošto sam toga svestan, morao sam da pronađem idealan pristup. Ono u čemu mogu da postanem intiman je igra sa štofovima, sa donjim rubljem, sapunima i teksturama. Sa telima je to mnogo komplikovanije.
Da li je odluka za odabir entomologije (nauke o insektima) kao polja interesovanja svih protagonistkinja filma imala veze sa idejom o preobražavanju?
Leptiri filmu daju posebnu atmosferu, a ženama koje se za njih interesuju entomologija, konkretnije – lepidopterologija (nauka o leptirima) – nije profesija, već hobi. Fasciniralo me je što se radnja odigrava krajem leta kada insekti prolaze kroz proces hibernizacije. U toj prirodnoj promeni, u cikličnom smislu, postoji velika tuga jer se životna energija gasi. Transformacija je definitivno od važnosti iako se čuvam od preterane metaforičnosti, a telašca probodena iglom i katalogizaciju nije teško protumačiti.
Posle vašeg prethodnog filma „Studija zvuka Berberijan”, koji je između ostalog poznat i po dizajnu zvuka, i u „Vojvodi od Burgunje” dolazi do interesantnih zvučnih eksperimenata.
Zvuk je jedan od najjačih i najilustrativnijih začina bilo kog filma, čak i takvih koji koriste samo klasično namenski komponovanu muziku. Mene lično zanimaju upečatljivi zvuci, a tu opsesiju najviše dugujem prvencu Dejvida Linča „Glava za brisanje” (1977) – tek kada sam pogledao taj film, spoznao sam svu moć dobrog zvuka i taj utisak je bio neponovljiv. Linč je upotrebljavao takve zvuke na koje obično ne obraćamo pažnju i to ne samo radi postizanja efekta, već i da bi ušao u glave filmskih likova. U „Vojvodi od Burgunje” smo se trudili da ne preterujemo – koristili smo snimke iz prirode kao što su šum talasa i oglašavanje insekata i nismo manipulisali sem u slučaju rovaca, radi pojačanja osećanja straha. Sveli smo eksperimente na minimum u težnji da stvorimo nežnu atmosferu.
Marina D. Rihter
objavljeno: 14.11.2014.
