Izvor: Politika, 31.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preko crtaća do policijskog tumača
Niš – Junak ove priče je Uroš Đurić, učenik osmog razreda Osnovne škole "Ljupče Španac" u Beloj Palanci, kod Niša. Ovaj četrnaestogodišnjak ima sve petice u dnevniku i uskoro planira da započne pripreme za upis u srednju školu. Iako, kao i svi njegovi vršnjaci, voli da zaigra fudbal, da sedne pred kompjuter, Uroš se mnogo razlikuje od njih. Kada se priča o Urošu u varošici kraj Nišave, obično se može čuti – da je reč o fenomenu. Uroš Đurić je gledajući televiziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i crtane filmove naučio nemački jezik do perfekcije. Sam, bez ičije pomoći, najpre je savladao govor, a potom, opet sam, i da čita i piše. – Imao sam tri godine kada se, pored TV prijemnika i popularnog crtanog filma "Sunđer Bob", odjednom u meni nešto prelomilo. "Ušao" mi je nemački jezik u glavu i uši, počeo sam da ponavljam izgovoreno na televiziji, ali i da razumem to – počinje Uroš svoju ispovest za "Politiku".
Roditelji, Goran, privatni preduzetnik, i Ljiljana, stomatološki tehničar, bili su prilično zbunjeni. Kada je Uroš progovorio na nemačkom, pomislili su da je u pitanju neka šala.
– Bili smo na letovanju sa jednom srpskom porodicom koja živi u Nemačkoj i zamolili smo ih da porazgovaraju sa njim. Odmah su nam rekli da on ni u čemu ne greši, da u svemu poštuje gramatiku i pravila. Ma, nisu nam poverovali da je samouk. Brzo je Uroš počeo da se interesuje i za emisije naučnog karaktera, a posebno za filmove na nemačkom. Kupili smo mu rečnike i literaturu i odveli ga na testiranje. Profesor koji ga je ispitao samo nam je rekao da ovakav slučaj nije sreo, da Uroš ima fotografsko pamćenje i da je jedinstven slučaj sa kojim se on sreo u karijeri – priključuje se razgovoru i majka Ljiljana.
Igrao se Uroš sa svojim drugarima Markom, Milanom, Đoletom, Makijem, Borisom i drugima, kada su ga jednoga dana pozvali iz policije:
– Vozač kamiona, Nemac, napravio je prekršaj i niko nije mogao da se s njim sporazume. Popričao sam sa nemačkim vozačem i preveo policiji da on nema novca da plati kaznu. Nakon toga, vozača i mene su prebacili do Pirota da on na bankomatu podigne novac i plati prekršaj. Kada je nastavljao put, zatražio je moju adresu, a kada sam pitao šta će mu, odgovorio mi je: "Zbog Deda Mraza". Nedugo potom, dobio sam paket iz Nemačke sa igračkama, slatkišima, ragbi loptom – priseća se Uroš.
Od tada, a bilo je mnogo zanimljivih slučajeva sa državljanima Turske, ili drugih zemalja, koji prolaze autoputem pored Bele Palanke, Uroš Đurić je zvanični prevodilac-tumač za nemački jezik, iako još uvek bez licence, jer je maloletan. Angažuju ga saobraćajna policija, sud...
– Odem kad god me pozovu. Jednom su me čekali celo popodne, dok se nisam vratio iz Niša, gde sam bio sa roditeljima. I nagrade me. Dobio sam nekoliko puta i nešto novca, kupio sam sebi mobilni telefon – skromno će Uroš.
I njegov mlađi brat Filip, kome je šest godina, počeo je pored Uroša da uči nemački jezik. Na dobrom je putu da krene stopama brata. Uroš još dodaje:– Nameravam da upišem jezičku gimnaziju, da usavršim i nemački, ali i da naučim što bolje i engleski i druge jezike. To mi je već u krvi. Imam veliku želju da odem u Nemačku, svakako.
[objavljeno: ]
